lg

Pranje ruku ljudi često izbegavaju

U našoj kulturi čišćenje jednog dela tela – ruku – deluje kao običaj koji je bolje izbeći

Prodaja antibakterijskog sapuna, izbeljivača zuba i proizvoda za "intimnu higijenu" (ubrusi i sprejovi) raste velikom brzinom. Zvuči iznenađujuće, ali naučnici su na Zapadu povezali učestalost javljanja astmatičnih i alergijskih oboljenja sa prenaglašenim čistunstvom.

Pa ipak, u našoj kulturi, naizgled kompulzivno opsednutoj dezinfekcijom, čišćenje jednog dela tela – ruku – deluje kao običaj koji je bolje izbeći, nego ispoštovati. Oštrom oku istraživača nije promaklo da tek oko petnaest procenata posetilaca u javnim toaletima pere ruke na odgovarajući način.

Naši preci bili bi zbunjeni raskorakom između nemilosrdno "izribanog" tela i zanemarenih ruku. U zavisnosti od perioda i kulture, "čisto" je definisano na različite načine. Rimljanin iz prvog veka nove ere proveo bi po nekoliko sati svakog dana u kupatilu – pareći se, "kuvajući", ili pak smrzavajući u vodi različite temperature, ljušteći se minijaturnim grabuljama, ali izbegavajući sapun.

Elizabeta Prva se hvalila da se kupa jednom mesečno, "bez obzira na to da li joj je kupanje potrebno". Luj Četrnaesti se, navodno, okupao dva puta u svom dugom, kraljevskom životu, ali je smatran prefinjenim, jer je tri puta dnevno menjao košulju.

Za sve vreme "njihanja klatna higijene", jedan običaj nikada nije izašao iz mode – skromno, obično pranje ruku. To se pokazalo kao srećna okolnost, jer je upravo pranje ruku, iako ga je savremena nauka proglasila za tehnički nerazvijen postupak čišćenja, najefikasniji način da se spreči obolevanje i prenošenje bolesti, od obične prehlade, do infekcija Clostridium difficile, SARS-a, ili ptičjeg gripa.

Pranje ruku imalo je veliki značaj u antičkom svetu, jer je hrana uzimana rukama. (Teofrast u "Karakterima" napisanim u četvrtom veku pre nove ere, daje sliku Slovena, zvanog Gadost, koji ne pere ruke posle večere.)

Ali ruke nisu prane samo iz praktičnih razloga. Pranje ruku je predstavljalo znak poštovanja i učtivosti, pa je nuđeno gostima čim bi došli. Pošto su Stari Grci verovali da svaki odnos zasnovan na poštovanju, sa bogovima kao i sa ljudima, zahteva čistoću, pranje ruku je bilo neophodno kao uvod u molitvu, zbog čega su se na ulazima u hramove nalazili sudovi sa vodom.

Ovo uverenje održalo se kroz čitav 17. vek. Doktori su uveravali ljude da topla voda otvara pore i da su zbog toga podložniji obolevanju od kuge, pa su prestravljeni Evropljani izbegavali vodu i pranje, izuzev kada su u pitanju ruke.

Kako viljuške nisu bile u širokoj upotrebi sve do 18. veka, pranje ruku zadržalo je podjednako praktičnu i simboličku funkciju: Holanđani, u doba Rembranta, zaprepastili bi svoje goste iz Francuske sedajući za trpezu a da prethodno nisu oprali ruke.

Do sredine 19. veka, ljudi su stidljivo eksperimentisali sa kupanjem, iako su naučnici i dalje bili uvereni da se bolesti šire truljenjem materije i neprijatnim mirisima. Kada je Injak Semelvajs insistirao da lekari moraju prati ruke između obavljanja obdukcije i porođaja, nailazio je na ismejavanje, iako je takva praksa u velikoj meri doprinela smanjenju broja umrlih od porodiljske groznice. Semelvajsova jednostavna, ali radikalna zamisao, postala je opšteprihvaćena tek u 20. veku. Teorija o klicama (kao uzročnicima bolesti) postepeno je odnosila prevagu, a do pronalaska sulfata i antibiotika, gotovo jedini način borbe protiv mikroba bilo je upravo pranje ruku.

Jednostavno spiranje mikroba ostaje odlična ideja i pranje ruku se promoviše u kampanjama javnog zdravlja. Američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti ga je proglasio za "najznačajnije sredstvo prevencije širenja infekcije". Zato, slušajte šta kažu naučnici, ali ne zaboravite ni mudrost predaka i – perite ruke.

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *