Uvek skockana od glave do pete, sa odećom sa koje je tek skinuta etiketa „Zare", „Manga", „Teli Vejla", „Doroti Perkins". Jeftinije od „Diora" ili „Versaćea", ali pomaže da se bude u trendu, bar na ovim prostorima. Na putu od kancelarije do posla oči joj se cakle kad ugleda neku novu stvarčicu, ali je muči što nema još jednu ruku, za još samo jednu finu dizajniranu kesu jer bi volela sebi da priušti milionitu majicu ove sezone. Tako će zaboraviti na sve brige.
Kupoholizam je činjenica savremenog doba, a dolaskom novih brendova, razvojem bankarskog sistema koji nudi bezbroj načina kupovine na rate i odloženog plaćanja postao je deo i naše svakodnevice. Ali, ono što brine jeste činjenica što je kupoholizam davno prestao da bude zabava i prerastao u bolest koja ima i svoj stručni naziv – oniomanija. Koliko je rasprostranjena govori podatak da 50 miliona Amerikanaca pati od poremećaja prisilne kupovine. Istraživanja sprovedena u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Kanadi i SAD pokazuju da dvoje od desetoro stanovnika pokazuju simptome tog poremećaja.
Zavisnost od kupovine, smatraju stručnjaci, ništa nije bezopasnija od zavisnosti od droga ili alkohola. Doduše, ne može izazvati organske probleme, ali psihičke i društvene i te kako. Psiholog Anita Stanković kaže da većinu zavisnika od kupovine karakterišu pre svega, ozbiljni dugovi i još ozbiljnija depresija.
– To je sasvim dovoljno za nesuglasice i probleme u porodici, koji opet eskaliraju dalje, a začarani krug pokušaja rešavanja psihičkih problema kupovinom često vodi u beznađe i provaliju – objašnjava Stankovićeva i dodaje da je oniomanija produkt iluzije da je nedostatak samopouzdanja rešiv lepim i skupim stvarima.
– Odraz mentalnog zdravlja je kada imamo osećaj da smo neko, da vredimo, a da nam za to ništa ne treba i da taj osećaj nije materijalno nadoknadiv. Ne kupuje se novcem, ne stiče se markiranim krpicama.
Pustoš materijalnog… Ljudi su bili gladni kredita
– Jednostavno objašnjenje za to je kad žena stane pred ormar prepun garderobe i kaže da nema šta da obuče i pada zbog toga u očaj. Sve dok bude mislila da njeno nezadovoljstvo leži u tome što uvek vidi rupu u punom garderoberu iako neprestano trpa u njega nove stvari, veća je šansa da oboli od oniomanije – kaže Anita Stanković i napominje da takozvanu kompulzivnu kupovinu najčešće izazivaju anksioznost, depresija, dosada ili ljutnja, koje, na primer, mogu izazvati, svađa s partnerom ili profesionalni neuspeh. Tada se kao nadoknada za loše raspoloženje nužno javlja potreba za kupovinom koju je gotovo nemoguće kontrolisati.
Prvi korak u lečenju
Prvi korak u lečenju oniomanije jeste da čovek postavi sledeća pitanja:
– Šta je u njegovom životu tako prazno i sivo da mora da ga ispunjava stvarima?
– Beži li tako od stvarnih problema?
– Je li trošenje najbolji antidepresiv?
– Koliko je u minusu?
– Koristi li i uživa li u stvarima čija ga je kupovina toliko oraspoložila?
Onaj ko nije u stanju da se sam kontroliše, najbolje je da potraži pomoć psihologa i psihijatra.
A prodavnice su prepune stvari koje obaraju s nogu i kojima se ne može odoleti, pa makar se zadužili i preko svojih mogućnosti. Da su Srbi odavno deo potrošačkog društva, govori podatak da je u proseku svaki građanin zadužen 500 evra. Sociolog Milan Pavlović objašnjava da je na kupoholičarski nagon u našoj zemlji posebno uticalo naglo pristizanje novih brendova posle mnogo godina nemaštine i izolacije. Tako smo utočište od problema preselili iz kafana u tržne centre.
– Agresivne reklamne kampanje ljude ubeđuju da što više troše jer će im život biti bolji. Ako uz sve to dodamo još agresivnije reklame banaka koje su posle toliko godina ljudima omogućile kredite, rezultat je upravo traženje spasa od brojnih problema u nekontrolisanom trošenju – objašnjava Milan Pavlović i dodaje da društvo ima veliku ulogu u podsticanju oniomanije, jer položaj pojedinca u potrošačkom društvu određuju stvari koje poseduje.
Sve dok se kupovina izjednačava sa zabavom, nije strašno, ali kad je to za nekoga ispunjavanje života ili stvaranje identiteta, onda stvar postaje već opasna. Dovoljno ozbiljna da se potraži pomoć od psihologa i pre svega sebi postavi pitanje koliko se dugo u kupljenim stvarima uživa!
Kratkotrajno olakšanje
Kompulzivnu kupovinu za bolest prvi je proglasio psihijatar Emil Krapelin i nazvao je oniomanijom (na latinskom onos znači cena). Taj poremećaj je postao poznat tek pre desetak godina, a danas o njemu raspravljaju teoretičari, ekonomisti, lekari i psiholozi koji tvrde da se oniomanija ne može nazvati zavisnošću u pravom smislu reči, ali se smatra prisilnim ponašanjem zbog nedostatka kontrole nagona za kupovinom.
Krapelin je u svojoj studiji napisao da je normalno želeti nove stvari i da razveseliti se nekom sitnicom u trenucima lošeg raspoloženja nije veliki greh, ali oniomanijaci ne razmišljaju o tome mogu li to što žele zaista i da kupe i da li im je to zaista potrebno. On je čak sproveo eksperiment kojim je dokazao da sam čin kupovine donosi kratkotrajno olakšanje. Izmerio je električne aktivnosti u mozgu u delu odgovornom za razumno razmišljanje i postupke. Otkrio je da je deo mozga koji upravlja lepim osećajima tokom kupovine preaktivan. Kod muškaraca to posebno dolazi do izražaja pri kupovini tehničkih proizvoda i automobila.
