Skadarsko jezero

Sigurno se pitate gde za prvomajsko-uskršnje paznike? Neka egzotična destinacija? Uranak u Košutnjaku ili Avali? Ne, to nije ono što želimo. Ove godine vam predlažemo maksimalnu opuštenciju.

Oprema: štapovi za pecanje i pivo.
Smeštaj: šatori, dušeci, vreće.
Parola: avanturistički duh na nivou.
Destinacija: Skadarsko jezero (vesela ekipa Domino Magazina je bila prošle godine a sada vam prenosimo utiske)

Svi su oduševljeno prihvatili ideju, iako pola nas nije znalo ništa o tom velikom nacionalnom parku. Tako smo izbunarili stare udžbenike iz geografije i saznali da je Skadarsko jezero najveće jezero na Balkanu, da je jezero kripto-depresija (što će reći da je njegovo dno ispod nivoa mora, krajnje nebitna informacija), ali i zanimljiv podatak da je nastalo tek 1858. godine; pre toga su se tu nalazile močvare i plodna polja kukuruza sve dok veliki rečni nanos nije u jednom momentu zakrčio Bojanu i sprečio oticanje velikih količina vode, koja je tada naplavila polja i stvorila jezero koje danas imamo. Dalje saznajemo da je jezero veliki rezervat ptica (čak 264 vrsta!) i riba (48 vrsta). U nama se budi uspavani ribolovački instinkt za koji smo mislili da je zauvek umro onog groznog dana kad nas je kao dvanaestogodišnjake ćale poveo na pecanje – prvi i poslednji put… Sledećih nekoliko dana rastrčali smo se po prodavnicama lovačke i ribolovačke opreme, kamping opreme, foto radnjama, apotekama, samoposlugama, snabdeli se svim neophodnim gadgetima i onda zakazali poslednji sastanak pred put. Tu smo utanačili detalje: kako, kada idemo, ko šta nosi…

Išli smo sa troja kola, s muzikom odvrnutom do kraja, i za divno čuo uspeli da izbegnemo sve radarske zasede. U Virpazar smo stigli kasno popodne i prvo što smo uradili bilo je da sednemo u prvi kafić i naručimo ko pivo, ko crmničko vino, radi okrepljenja duše i tela. Posle kratkog predaha valjalo je naći zgodno mesto za noćenje. Iako je ženski deo ekipe vapio: „Hotel, hotel!“, za njihovo dobro smo ih odvratili od te ideje i podsetili na stavke „Smeštaj“ i „Parola“. Posle malo ubeđivanja prihvatile su, i mi smo našli malu zaravan tik uz jezero, na mirnom mestu dalje od naselja, gde smo uz poslednja svetla dana razapeli svoj novi fancz iglo, naduvali dušeke i uvukli se u svoje šik vreće za spavanje.

Dan 1.

Jutro je dočekano kao olakšanje. Pola ekipe se smrzlo, a druga polovina se žalila na ujede nekog misterioznog noćnog insekta. Uglavnom, da bi se malo opustili, prvi dan smo proveli u bleji i pecanju, koje je prošlo mnogo bolje nego što smo se nadali. Riba je grizla k’o luda, i uz pomoć starih ćaletovih varalica ubrzo smo upecali dovoljno grgeča za večeru. Meso na stolu! Veče smo proveli kao pioniri uz logorsku vatru, srećni što smo se nakrkali odličnih pečenih bandara i još srećniji zbog fascinantne činjenice da smo ih sami ulovili. Za divno čudo, uveče nije bilo mnogo komaraca. Posle smo saznali da je još rano za njih a da ih tokom leta ima mnogo, mnogo više.

Dan 2.

Sledeći dan, pošto nam je ponestalo piva, otišli smo opet do Virpazara, u nabavku. Dok smo tražili uputstva kako da se popnemo do tvrđavice na brdu iznad grada, upozorili su nas na zmije. Ima dosta bezopasnih vodenih zmija, ali i otrovnica. Pošto mi naravno ne umemo da ih razlikujemo, ostatak odmora smo proveli kuckajući štapovima po zemlji pre nego što bi napravili i jedan jedini korak. Popeli smo se na tvrđavu i obišli je uzduž i popreko. Odatle se lepo vidi ceo Virpazar, i veći deo jezera, pa nismo štedeli na slikama (prednost digitalnih aparata). Opet jedno mirno veče. Malo smo bolje spavali zbog činjenice da smo ovaj put prvo na sebe navukli sve što je moguće od garderobe, i tako se uvukli u lake, letnje vreće koje smo poneli. Početnička greška koja nam se neće više ponoviti.

Dan 3.

Treći dan odlučujemo da idemo na izlet čamcem. Motor smo poneli iz Beograda a tipični skadarski čamac pozajmljujemo od meštana. Odlučili smo se za obilazak ostrvskih manastira. Ima dosta da se vozi čamcem, mirno je i sunčano, ali sunce nije ni malo naivno. Od njega se štitimo košuljama dugih rukava i šeširima širokih oboda. Izgledali smo kao da smo pošli na safari. Svi su nam se smeškali. Pitam se zašto. Bilo kako bilo, izlet je bio više nego interesantan. Obišli smo prvo manastir Sveti Nikola na Vranjini, gde smo popričali sa ljubaznim monasima i osvežili se vinom i prosto savršenim sokom od nara koji sami prave. Odatle smo se odvezli do ostrva Starčeva gorica, gde se nalazi muški manastir sa samo jednim monahom, veoma simpatičnim i živahnim ocem Grigorijem, s kojim smo se odmah sprijateljili. On je sam obnovio crkvu i konak, ima svoju baštu gde gaji sve što mu treba a pravi i razne rukotvorine. Na žalost, uskoro moramo dalje, jer dan je kratak, pa stižemo da obiđemo i ostrvo Bešku, sa ženskim manastirom, i manastir-ostrvo Moračnik, oba iz 15. veka. Na kopnu preko puta ostrva vidimo veliku i lepu plažu Murići, ali na žalost nismo imali vremena da stanemo da se brčnemo jer je već polako padao mrak, a i vetar se pojačao. Uz vetar uvek idu i talasi, koji na jezeru umeju da porastu prilično visoki, tako da uopšte nisu za šalu. Postaje hladno, talasi nas prskaju, pa oblačimo kabanice i jakne bez kojih se nigde ne kreće čak ni kad je nebo sasvim vedro. Kažu da tu vreme može potpuno da se promeni za samo 20 minuta, a mi smo bili živi svedoci toga. Vozimo se već po mraku, uz pomoć GPS-a; vožnji nikad kraja, hladno nam je i mokri smo. Pitamo se šta nas je uopšte odvuklo od udobne fotelje i TV-a koji su u Beogradu vapili za nama. A i mi ovde za njima…
   
Dan 4.

Četvrti dan, odustali smo od planiranog izleta i zarekli se da nećemo više nogu da stavimo u čamac. Ceo dan gušterišemo na suncu, devojke u toplesu, momci pecaju i piju pivo. Malo slabiji ulov nego prvog dana, ali nije loše ni ovo. Ništa opuštenije nismo iskusili u životu. Popodne, devojke su nas ipak naterale da opet uzmemo čamac i odvezemo se na plažicu koju smo zapazili preko puta ostrva Grmožur. Plažica je mala ali lepo uređena. Tu je bila u grupa ruskih turista. Parili smo malo oči na prirodnim lepotama mladih Ruskinja. Voda je bila ledena, ali smo se ipak okupali. Predveče smo se vratili u bazni kamp i opet malo pecali. Uživamo dok možemo. Opet smo videli vodenu zmiju.

Dan 5.

Skupili smo hrabrost za novi celodnevni izlet čamcem. Vreme nas je dobro poslužilo. Obišli smo slikovita ribarska mesta Karuč i Dodoši (gde smo kupili nove zalihe crnog vina, neće da se baci), kao i tvrđavu Žabljak koja se nalazi na vrh jednog brda sa koga puca veličanstven pogled. Videli smo u povratku prve pupoljke belih lokvanja, nešto predivno. Izgoreli smo svi redom i ličimo na odred indijanaca.

Dan 6.

Vratili smo se za Beograd; sada sivu realnost preživljavamo gledajući često slike sa jezera. Već planiramo da tamo idemo i ove godine. Ponećemo toplije vreće.

Kako stići do Skadarskog jezera?

Ide se do Podgorice (avionom, vozom, autobusom, biciklom) a odatle možete da presednete na lokalni voz koji ide do Virpazara, ili na autobus za Petrovac (ali on ide samo u sezoni). Ako se odlučite za udobnost svog (po mogućstvu terenskog) vozila, ići ćete do Podgorice standardnom rutom kojom se ide na more (preko Zlatibora ili Novog Pazara), a odatle ćete krenuti putem koji vodi ka Petrovcu i tako sve do oznake za Virpazar.

Šta videti?

Na brdašcetu iznad Virpazara se nalazi tvrđava Besac koju je podigao Njegoš 1874. godine i sa koje se maleni Virpazar vidi kao na dlanu. Čamcem je moguće obići brojna ostrva sa starim crkvama i manastirima, koja se popularno nazivaju crnogorska Sveta gora. To su ostrva: Starčeva gorica sa crkvom Bogorodice iz 14. veka, Beška sa dve crkve – Bogorodičinom (u kojoj je sahranjena Jelena Balšić, ćerka kneza Lazara) i crkva Sv. Đorđa iz 15. veka, i manastir Moračnik (takođe iz 15. veka).

Na poluostrvu Vranjini se nalazi manastir Sv. Nikole, koji je osnovao Sveti Sava u 13. veku, a obnovio kralj Nikola 1866., sa zidinama nekadašnjeg konaka i renoviranim manjim, perjaničkim konakom. Pogled koji se odatle pruža prema jezeru i reci Morači ostaviće vas sigurno bez daha.

Takođe, valja obići ostrvce Grmožur sa ostacima zatvora koji su sagradili Turci, a obnovili Austro-Ugari, kao i otrvo Lesendro, preko koga je nažalost izgrađen nasip kojim prolaze šine, dalekovod i put za automobile, koji su bitno narušili lepotu tog nekadašnjeg ostrva i tvrđave na njemu.

Ako se odlučite za duži izlet brodićem, preporučujemo i turu koja obuhvata obilazak Rijeke Crnojevića (gde je osnovana prva štamparija kod nas), ribarskih mesta Karuč i Dodoši, kao i prelepe tvrđave Žabljak koja je u 15. veku bila prestonica Crnojevića. I odatle puca veličanstven pogled koji ćete ovekovečiti svojim foto-aparatom i posle se tom fotkom godinama hvaliti u društvu!