Poljubac je univerzalna stvar, reći će većina vas koja pročita ovaj tekst. Ali nije to baš tako. Manje od polovine društava poznaje romantično ljubljenje. Od 168 istraženih kultura, u samo 46% ljubljenje izražava seksualnu želju, dok u nekim i sama pomisao na ljubljenje izaziva gađenje.
Tako naprimer u severnoj Americi ljubljenje nije prisutno u 15 kultura od 33. Romantično ljubljenje prisutno je po celom Bliskom Istoku, ali u Evropi tri od deset proučavanih kultura smatraju ljubljenje neprihvatljivim. U Aziji 10 od 27 društava ne poznaje romantično ljubljenje. Ni jedan etnograf koji je radio sa sakupljačkim ili poljoprivrednim plemenima u Podsaharskoj Africi, Novoj Gvineji ili Amazoni nije nikada vidio da ljudi izmenjuju romantično-seksualne poljupce. Ali ljubljenje je gotovo sveprisutno među 9 od 11 sakupljačkih plemena na samom severu Azije i Severne Amerike.
William Jankowiak sa Univerziteta Nevada iz Los Angelesa tvrdi kako istraživanje otkriva da je ljubljenje naučeno ponašanje, stvoreno u zapadnim društvima i prenošeno generacijama. “Smatramo da je zapadnjački etnocentrizam kriv zašto smo mislili da je romantično ljubljenje univerzalno”, napisali su naučnici i dodaju da potreba za ljubljenjem nije u našim genima.
Naše usne su među najosetljivijim delovima tela, s puno neurona povezanih sa središtima za uživanje u mozgu. Dokazano je da ljubljenje smanjuje količine “stresnog” hormona kortizola a povečava količine hormona koji podstiče vezivanje među ljudima, oksitocina, dakle dobro je za zdravlje i sreću.
Ali ljubljenje kako ga danas poznajemo izgleda da je relativno nov izum, tvrdi naučnik s Oksfordskog univerziteta Rafael Wlodarski.
