Mesec koji vidimo iznad naših glava zapravo je slika stara jednu sekundu. Sunce je izgled naše zvezde od pre oko osam minuta. Kada pogledamo uz pomoć telskopa galaksiju vidimo izgled Andromede od pre 2,5 miliona godina. 

 
Ovo se dešava zbog brzine svetlosti koja je konačna i koja iznosi oko 300.000 kilometara u sekundi. Zato se i udaljenost od dalekih objekata meri pomoću svetlosti, tj. na osnovu toga koliko joj je bilo potrebno da dođe do posmatrača. 
 
Sada se postavlja pitanje, ako znamo da se Veliki prasak desio pre oko 13,7 milijardi godina, zašto ne možemo da vidimo nastanak svemira? 
 
To je jednostavno polazi se od činjenice da u prvim momentima nakon Velikog praska svetlost jednostavno nije postojala. Fotoni su nastali tek nakon što su se slaba nuklearna sila i elektromagnetna sila razdvojile. Ipak, ni tada ne bismo ništa videli jer je ceo svemir bio izuzetno gust zbog čega novonastala svetlost nije mogla slobodno da putuje. 
 
Od desete sekunde do 380 hiljada (ne miliona) godina nakon Velikog praska, svemirom vladaju fotoni, neutroni, protoni pa i formirani nukleusi budućih atoma. 
 
Nakon tog perioda svemir je dostigao dovoljno nisku temperaturu kako bi se stvorili prvi elementi nakon čega je svetlost po prvi put počela slobodno da putuje. Bio je to trenutak kada je naš svemir postao providan, a to je i najraniji tren postojanja koji možemo posmatrati. 
 
Prva svetlost ima svoje ime – zove se pozadinska mikrotalasna radijacija i ona je nešto najstarije što možemo videti zahvaljujući posebno osetljivim instrumentima kao što su WMAP i Plankova letelica.

POSTAVI ODGOVOR

Ovde upiši komentar
Ovde upiši svoje ime