Danas pravoslavci koji vreme računaju po Gregorijanskom kalendaru slave Svetog Nikolu. U Srbiji je to jedna od najčešćih slava što ćete osetiti po mirisima koji se šire hodnicima iz toplih stanova. Oni koji se pridržavaju uputstava crkve napravili su posnu trpezu, jer je ovo vreme posta pred radosni praznik Božić.

Ali ima dosta onih koji ovaj praznik slave na svoj način, uz pečenje, neodlazak u crkvu na liturgiju i sećenje kolača. Ipak žele da u porodici sačuvaju obeležavanje Svetog Nikole koje su nasledili od predaka.

O Svetom Nikoli valjda se sve zna, da je rođen u Patari u Likiji, da je bio sin jedinac bogatih i uglednih roditelja, da je svoj život po Bogu započeo kod strica u manastiru Novi Sion, da je išao među narod i širio veru, da je postao arhiepiskop mirlikijski, da je bio preke naravi a dobrog srca. Jednom je u žaru rasprave na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji ošamario jeretika Arija.

Ali najpoznatiji je po dobrim delima koja je činio. Veoma je pomagao siromašnim ljudima a posebno deci. U mnogim hrišćanskim zemljama Sveti Nikola se slavi kao zaštitinik dece pa se deci toga dana kupuju pokloni.

Deda Mraz

Dakle, o Svetom Nikoli se sve zna. Ali ko je onda Deda Mraz? Odakle dolazi, sa kojim namerama i šta radi, e tu postoje razne teorije.

U Nemačkoj, Holandiji i Belgiji Deda Mraz je nastao po ugledu na germansko božanstvo Odina koji je ostavljao deci slatkiše. A kad je u ove zemlje stiglo hršćanstvo umesto Odina počinje da se slavi Sveti Nikola koji je takođe pomagao deci a onda je Sveti Nikola postao Deda Mraz, jer je isto tako imao bradu, crveni plašt, darivao decu.

Deda Mraz je pomalo komplikovana ličnost. U Francuskoj je to prvo bio “Pere Noel”. U Americi “Kris Kringli”, a u Velikoj Britaniji lik iz bajke “Father Christmas”.

Deda Mraz se prvi put u ozbiljnoj literaturi po svemu sudeći pojavljuje u delu Vašingotna Irvinga Nikerbokerova istorija Njujrka u kojoj Sveti Nikola putuje preko neba u kočijama i počinje da dobija još neke prepoznatljive oblike: debeljuškast je i veseo sa belom bradom.

Ali tu nije kraj, već moglo bi se reći, početak ustoličenja Deda Mraza. Američki karikaturista Tomas Nast inspirisan Svetim Nikolom godine 1863. u časopisu “Harper Weekly” objavljuje seriju crteža Deda Mraza, nasmejanog dekice sa bradom kakvog vidimo i danas.

Već do kraja 19. veka Deda Mraz je postao simbol sreće i dečije nevinosti ali i dobrote odraslih.

Onda su tog veselog dekicu: Ho, ho, ho…. kompanije uzele pod svoje i eto nama Deda Mraza kako vozi džakove poklona za decu. Sreći nikad kraja. I zarađenih para za kompanije…

Da li bi zato trebalo da proteramo Deda Mraza iz naših kuća? Naravno da ne, on predstravlja lepu priču koju deca vole, baš kao i poklone.

Ali oni ne moraju da budu preskupi a suština svih praznika ne treba da bude ni u konzumerizmu za praznike ali ni u prežderavanju hranom na slavama, već u okupljanju porodice, zajedničkim iskustvima, osećaju zahvalnosti…

Dok god je tako, u redu je da slavite šta god želite.

Da li treba lagati decu da postoji Deda Mraz? Ovde otkrijte šta kažu stručnjaci.

POSTAVI ODGOVOR

Ovde upiši komentar
Ovde upiši svoje ime