Ceo tekst Vino za početnike pronađite na linku.

 

Sorta grožđa je majka vina, ali zemljište mu je otac, a sunce sudbina. Ista sorta, dakle, ne samo da na raznim meridijanima neće dati isto vino, već ono neće biti isto od godine do godine. Kao što ni sestre nisu iste ni po izgledu, ni po veličini, niti pak po karakteru.

Ovaj vodič, dakle, valja shvatiti vrlo uslovno. Jer, pažnja: ako se zaljubiš u merlo iz bordoa, ili kao ovaj autor u istoimeno vino iz Metohije, uživaj samo onoliko koliko ga imaš na raspolaganju. Ništa ti ne garantuje da ćeš ikada ponovo moći da se posvetiš svojoj ljubavi.

Ovo je znači tek prvi korak. Onaj da kada vas somelijer nešto upita (obično pred svedokinjom gde ne biste nikako da se obrukate) umete makar da napravite razliku između šardonea iz Krnjeva i smederevke iz Demirkapije.

Jedan podatak kazuje da je ogromna većina vina koje pijemo (neki autoriteti čak 90 odsto!) iz uvoza. To mnogo više govori o stanju naših vinograda. Međutim, ako znamo da najviše tog uvoza otpada na Makedoniju i Crnu Goru, onda nam je lako da procenujemo nihovo »sunce zarobljeno u boce«, što nadahnuto reče jedan enolog. Ali, čini se kao nemoguć zadatak poznavati sorte što nam sve više stižu iz Argentine, Kalifornije, Čilea… Zato, ostajemo na našim meridijanima.

SMEDEREVKA:
Najznačajnije mu je ime što daje razlog da se pravimo važni. Ali, to je vino što se toči potocima. Nije fraza i mesto mu je u potocima. Nikakva sorta, nikakvog bukea, mirisa, često velike kiseline. Južni susedi su to čak uspeli još da pogoršaju. Kada dođe vreme orezivanja (skraćivanje svih rodnih grana, tako da se ili dobije manje a kvalitetnijeg grožđa, ili više lošijeg) oni ne poštuju pravila. Zato im je grožđe jeftino (neki naši vinari ga kupuju na tone, pa ga uvaljuju među svoje kvalitetnije plodove, a nas posle na veliko foliraju), a vino u plastičnim balonima takvo da ne zaslužuje ni pravu bocu. Toliko o tome.

ITALIJANSKI RIZLING:
Ime često ume da zavara. Dosta rodna i otporna sorta poznata još pod imenom, graševina (zrno sitno kao grašak) ili velški rizling (u svetu da bi se razlikovalo od rizlinga koji je jedan i jedini). Potiče iz Francuske gde ne spada u najomiljenije vrste. Najviše ga vole u srednjoj Evropi i na Balkanu. Daje vino zelenkaste boje, svežeg i diskretnog mirisa. Ponekad ume da bude kiselo, pa vapi za štrcom sode. Ali, ako je otac pravi (recimo Fruška Gora), a sudbina mu bila naklonjena, eto lepog uživanja.

RAJNSKI RIZLING:
Krenuo iz Nemačke (sa obala Rajne), pa iako je slabog prinosa evo ga na svim kontinentima. Nije ni čudo, jer vino je sveže, harmonično i prijatnog mirisa. S obzirom da spada među najotpornije sorte na zimske mrazeve, pušta se da prezri, onda zaledi, pa od ovakvog grožđa, sa velikom koncentracijom šećera pravi vrlo kvalitetno (i vrlo skupo) prirodno slatko, takozvano ledeno vino. Po tome se svrstava rame uz rame sa mirišljavim sortama kao što su traminac, sovinjon blan ili gotovo svi muskati.

ŠARDONE: Poslednjih godina sve popularnija sorta i sve je više vina pod ovim imenom. Dugo se smatrao za sinonim belog burgundca (ili pinoa) pa je i nazvan pino šardone. Iako se kasnije ono pino izgubilo, to ga nije odvojilo od bliskih porodičnih veza sa istoimenom velikom familijom (beli, sivi, melijer, crni, sve pinoi). Vina su jaka, harmonična, prijatnog mirisa i sa izvanredno usklađenim šećerima i kiselinama. Čista petica! Kad god vidim nekoga da ovaj zaista božanski nektar razblažuje vodom, ponovo se uverim da nekima treba doživotno zabraniti da konzumiraju bilo šta od vina što nije u plastičnim balonima.

O tome koliko sami Francuzi cene šardone govori podatak da je on (pored braće belog i melijera) osnova za proizvodnju bazičnog vina od kojeg će nastati kralj vina i vino za kraljeve, belo od belog – šampanjac.

PINO SIVI:
Po nekim ozbiljnim poznavaocima brat kojeg je sa trona skinuo mlađi, rodniji i otporniji šardone. Dakle sivi burgundac, ili sivi pino, ili pino gri, ili pino griđo, ima sve što i kralj, ali još više. Ima i jednu manu: slabije je rodan, a pošto para vrti…

TRAMINAC:
Evo prvog kralja, kako i dan-danas govore u Baranji gde se traminac održao. Ovde je nestao. U Iloku su ga počupali, u Vršcu je promrzao one godine kada je zemlja od mraza pucala. Za utehu, stižu novi zasadi. Dakle, traminac (običan i mirišljavi što je baš ono što mu ime kazuje) je poznata srednjeevropska sorta što potiče iz Tramina u južnom Tirolu. Kao i rizling proširio se na jug, pa nestao. Što voljom božjom, što ljudskom (slabog je prinosa). Ali, oni što su ostali verni sorti imaju harmonično vino, karakterističnog sortnog mirisa, naročiti kod mirisnog traminca koji će bivati sve jači kako i vino bude starilo u hrastovim buradima. Eto još jednog traga nastajanju izreke o starom vinu.

SOVINJON BLAN:
Sorta umereno jakog mirisa koji su (ništa novo!) neki skloni da nazovu kraljicom. Nažalost, opet slabo prinosno, pa mu je tako sudbina dugo bila neizvesna, ali poslednjih godina (Kruševac, Krnjevo, Topola) iz respektabilnih vinarija stiže sovinjon.

Zato, ko god da se dokopa boce pravog sovinjon blana biće više nego zadovoljan: ima vino specifičnog ukusa i mirisa sa, ne retko, čak 14 odsto alkohola. Ali, ima i (bukvalno) mačku u džaku. Kada prestari dobija ono što se u litaraturi zove pipi cat, ili što bismo rekli – mačija mokraća.

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime