Neverovatna priča o tome kako su tržni centri promenili naš svet

Tržni centri su više nego bilo šta drugo simbol modernih vremena. Ali zanimljivu priču o tome kada su i kako nastali verovatno do sada niste čuli.

Neka verzija prvobitnih tržni centara nastala je u Evropi i zvali su se arkade, od italijanske reči arcata što znači luk.

Bilo ih je u Londonu, Milanu i Briselu. Galerija Vitorio Emanuele II u Milanu je verovatno i danas najlepše mesto za kupovinu na svetu.

Iz Evrope, već početkom 19. veka arkade se sele u Ameriku. Ipak, tamo su bile popularnije klasične robne kuće u to vreme. Znate, kao što je bila Beograđanka ili druge Robne kuće Beograd recimo.

Ipak, ništa od toga nije bio tržni centar kakav poznajemo danas.

A da bi on nastao bilo je potrebno da se ljudi iz centra grada polako presele u predgrađa.

Upravo to se postepeno desilo u Americi tokom sredine 19. veka.

A život su pratile i radnjice, od berbera ili piljarnica pa do nešto većih maloprodajnih mesta. Tako su se polako formirale takozvane shopping strips, odnosno ulice u kojima su bile radnje.

I toga je do početka 20. veka bilo toliko da više niko nije siguran ko je podigao prvi klasični tržni centar, odnosno zgradu napravljenu samo za prodavnice.

Obično se misli da je 1907. poslovni čovek po imenu Edvard H. Bauton u Baltimoru podigao šestospratnicu i nakrcao je različitim radnjama.

Nazvao je – Centar za kupovinu Roland Park.

Neki misle da su ipak prvi pravi tržni centri nastali 1916. u Ilionoisu ili možda 1922. u Kanzas Sitiju. Zapravo ne zna se tačno.

Ipak, tržni centri postaju zaista popularni tek pedesetih godina 20. veka.

Posle Drugog svetskog rata bilo ih je oko desetak u celoj Americi. Ali u sledećih dvadesetak godina počeli su da se javljaju bukvalno svuda.

Reč MALL se javlja prvi put 1967. godine i u američkom engleskom je pre pojave tržnih centara značila opuštenu šetnjicu.

Što nije slučajno. Za izgled tržnih centara zaslužan je tip po imenu Viktor Gruen, koji je iz Beča pobegao 1938.

U Americi je postao cenjeni urbanista, a on je osmislio koncept tržnih gradova kao što ih je nazivao. Gruen je planirao da opuštenu gradsku atmosferu Evrope prenese u Ameriku.

Ideja mu je bila da se tu okuplja lokalna zajednica, da sede u kafićima, pojedu sladoled, šetaju se i kupuju tek usput. Dakle, shopping mu je bio sporedna aktivnost. I pogrešio je. Mnogo!

Ljudi su bukvalno poludeli za kupovinom u tržnim centrima, a njegova ideja da ih izvuče iz kola je učinila sasvim suprotno. Zbog velikih parkinga, ljudi su masovno dolazili kolima u tržne centre i shoppingovali kao blesavi.

I poslovni ljudi su shvatili da su tržni centri zlatne koke pa su njihovo projektovanje počeli ozbiljno da shvataju.

Tako su otkrili da bi trebalo da budu blizu auto puteva, da imaju određen raspored radnji koji tera ljude da se kreću. Klupe su se pravile neudobne kako se ljudi ne bi zadržavali na njima.

Tržni centri su počeli da privlače toliko ljudi da su se čak i neki gradovi formirali oko njih.

Istovremeno, sa usponom predgrađa i tržnih centara, gradovi su počeli da se menjaju. Maloprodaja u centru je posle nekoliko godina imala 25 posto manji promet, a na nekim mestima pad je bio i veći.

Mnoge klasične robne kuće se nikada nisu oporavile od šoka.

Početkom osamdesetih godina 20 veka u Americi je bilo 20.000 zaista velikih tržnih centara. U njima se prodavalo 60 posto procenata ukupne maloprodaje u celoj zemlji. Do 1992. godine broj tržnih centara se udvostručio, a po jedan novi centar se otvarao na svakih 7 sati.

A onda su došli i u Evropu. Prvi veliki, klasični tržni centar u Srbiji otvoren je tek 2002. godine i bio je to Merkator na Novom Beogradu. Posle njega su se ubrzo pojavili Delta City, Ušće i mnogi drugi…

Kupovina u tržnim centrima postala je jedna od najvažnijih aktivnosti ljudi tokom slobodnog vremena. Na samom vrhunsku svoje popularnosti Amerikanci su u tržnim centrima mesečno provodili 12 sati, što je više od bilo koje druge aktivnosti, osim spavanja, rada i jela.

Ni danas situacija nije drugačija u mnogim zemljama.