Gradski život

Ivana Todorović – Rapresent

Govori za Domino Magazin o svom filmu Rapresent, Bojanu, Beogradu i Njujorku, Srbiji i poručuje mladim kreativcima

Ivana Todorović – Rapresent

Predstavi se našim čitaocima.

Ja sam Ivana, rediteljka filma “Rapresent” i Bojanova drugarica. Inače se već par godina bavim dokumentarnim filmom kao socijanim aktivizmom. Prvi film koji sam napravila 2006. godine “ Everyday life of Roma children from Block 71” je dobio nagradu za najbolji kratki film na Human Rights Film Festivalu u Montrealu 2007. i romskoj porodici Stanković koju sam snimala doneo humanitarnu pomoć koju još uvek primaju par puta godišnje. “Rapresent“ je moj drugi film koji je imao premijeru na International Film Festival LIDF u Londonu u martu 2009. i Bojanu je nas rad doneo nova prijateljstva, posao, graphitty jamove i neku kintu. I najnoviji film je kratki dokumentarac “A Harlem Mother” koji sam upravo napravila ovde u NY. Završila sam Documentary Media studies na New School-u u NY, Etnologiju i Antropologiju u Beogradu, Mirovne studije I Školu Nove Politike (ali nisam dobila diplomu pošto nisam napisala rad već samo napravila film “ Rapresent”). Kao i Ateliers Varan, francuski workshop dokumentarnog filma u Beogradu. Iz Bloka 61 sam a trenutno živim u Bruklinu. I imam 30 godina.

Videli smo tvoj film o Bojanu. Kako si ga upoznala i odlučila da snimiš ovu priču?

Pa dve stvari su se poklopile u istom trenutku. Da sam ja ostala bez stipendije i mogućnosti da odem na master iz Vizuelne Antropologije u Manchester i jako loše se osetila povodom života van sistema Evropskih  stipendija i počela da razmišljam kakav li je tek život ljudima koji su van sistema u Beogradu. I početak studija “Škole Nove Politike“ u organizaciji Inicijative Mladih Za Ljudska prava i izabrane teme o deci beskućnicima kojom sam zelela da se bavim. U tom istraživanju sam otkrila da mladi nakon 18 iz Popravnog doma Vasa Stajić izlaze iz doma i većinom žive na ulici nemajući kuću ni porodicu. I počela da sam da tragam za tim mladima I jedino mi je Jazas izašao u susret. Preko Viktorije Cucić i Elene Drezge sam upoznala Bojana, mladog kreativnog dečka koji je često dolazio kod njih u kancelariju i crtao i pomagao im oko bilo čega što je trebalo. I tako smo se u februaru 2008. Bojan i ja upoznali i započeli druženje! Ja sam tokom našeg prvog susreta  i ispijanja kafe znala da je on ta osoba o kojoj želim da napravim film – nosio je duh Beograda i bio van sistema. I tokom prvih par nedelja smo se samo družili dok me je upoznavao sa svojim životom i dok sam se ja malo navikla i onda sam počela sa snimanjem.

Da li je bilo teško snimiti ovakav film?

Pa jeste, bilo je jako teško ali bilo je i jako lepo u isto vreme. Bojan je bio magični dečko, jako lepa osoba od koje sam ja puno dobila i naučila. Na početku je bilo mnogo teže nego kasnije jer sam se ja polako navikavala na njegov stil života. Bilo je dana koje sam jedva izdržavala, pogotovu na Železničkoj stanici kada je policija pravila problem ili kada su se on i druga deca drogirali lepkom ili kada je on bio tužan. Posebno je bilo teško svaki put kada me otprati na stanicu da ja idem kući a on na Železničku stanicu  da spava.

Najlepši period našeg druženja je bio kada je on postao deo AFC-a (Akademskog Filmskog Centra u Domu Kulture Studentski Grad) i animacijskog tima i kada je dolazio svaki dan tamo da crta. Nas dvoje, Jelena Besir, Nebojša Petrović i Ivica Đorđević smo bili ekipa i svaki dan smo se super provodili zajedno u AFC. On je bio jako srećan tamo. I proslavili smo Bojanov 20. rođendan 29. maja i moj 10. juna 2008.
Ja sam u avgustu 2008. došla za NY na studije dokumentarnog filma, a Bojan je ostao da radi u AFC. On je pomagao na Festivalima i bio je organizator internacionalnog graphitty jama u okviru Festivala animiranog filma "Balkanima”. Iscrtan je bio ceo podzemni prolaz kod Studentskog grada sjajnim grafitima i, nažalost, par dana pred Univerzijadu prekrečen. Bojan je u AFC radio do februara 2009. kada je ta ekipa prestala da radi za AFC te je i Bojan ređe odlazio. Već tada je imao posao čuvara pri Jazasu koji je radio do tog kobnog 11. Juna.

Šta se desilo sa Bojanom?

Šta se tacno desilo 11. juna se još ne zna. On se predozirao heronom. Da li sa namerom ili ne, to se još ne zna. Ja se nadam da ću uspeti da se na zimu vratim u Beograd i pokušam da nađem odgovor kod mladih koji su bili sa njim te večeri. Telo mu je nađeno u napuštenoj kući na Voždovcu u kojoj su se okupljali mladi koji su kao Bojan napustili Popravni Dom Vasa Stajić.

Vest o njegovoj smrti je prvo došla do Jazasa i onda nas je sve obavestila Staša Plecas. Oni su organizovali pomen u crkvi Sveti Marko a mi drugari iz AFC smo mu organizovali oproštajnu zurku na splavu Arka Barka gde je Greg DeCuir puštao hip hop muziku koju je Bojan obožavao.

Nažalost, njegova sestra koja ga je ostavila kada je imao 11 godina ga je sahranila sama na groblju u Subotici. Iako je prethodno bila kontaktirana i zamoljena da obavesti kada će biti sahrana da bi njegovi drugari prisustvovali. Nakon sahrane, Jelena Besir, Staša Pokrajac i moja porodica su bili na grobu i svi ćemo zajedno da mu podignemo spomenik. Jelena je već u Beogradu organizovala graphitty jam u Bojanovo ime.

Kakve su reakcije na film?

Pa generalno su dobre zato sto je Bojan jak karakter i lako ga ljudi zavole, čak i preko filma. Ovde je par ljudi koji su samo videli film, njegova smrt jako pogodila. Jedan dečko odavde koji je hip hoper i koji je Bojanu slao hip hop muziku jer ga je jako zavoleo preko filma, me je nedeljama zvao da pričamo o Bojanu nakon njegove smrti. I posto sam film postavila na vimeo, puno komentara od mladih iz Srbije sam dobila na koje je Bojanova priia ostavila veliki uticaj i koji žele nešto da urade ka boljoj promeni u svojoj okolini. I to meni jako znači a i Bojanu bi. Film ima svoj dobar Festivalski život koji je počeo od marta. Prikazan je na Festivalima u Londonu, Beogradu, Moskvi, Sarajevu ,Rumuniji. No nakon Bojanove smrti ja se nadam da ću uspeti da skupim snage i ponovo napravim film o njemu.

Videli smo da se zahvaljujes Kulturnom centru Beograda. Kakvu pomoć si dobila od grada?

Pa da, mi smo dobili pare na konkursu Grada Beograda za finansiranje debitantskih filmova pošto smo film već napravili. Tako da smo svi bili baš srećni što smo još I zaradili! Međutim, pare su stigle par meseci kasnije i jedan mali deo je ostavljen da se ekipa skupi i zapije u ime odrađenog filma. I eto te pare su potrošene na Bojanovu oproštajnu zurku.

Ditributer filma je – der.org/films/everyday-life-of-roma-children.html

Da li misliš da je moguće da postoji društvo koje neće dozvoliti da neko tako pametan i kreativan i pun energije završi na ulici, samo zato što neko nije imao sreće ?

Generalno "zdravija" društva, društva bez mračnih prošlosti brinu o svojim mladima i ulažu u njih. Mada i u njima postoje delovi koji su zapostavljeni. Evo ovde u Njujorku je to u delovima Harlema u kom postoji problem youth gun violenca jer mladi nemaju van školske aktivnosti, nemaju posao, nemaju stabilne porodice i vise po ulicama i oformljuju bande i često ginu mladi koji se ‘nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme”.

Bojan je imao tu nesreću da od početka svog života 1988 do 2009 bude žrtva srpskog društva. Rođen u ratu, odrastao u izbeglištvu, pubertet živeo kao dete bez roditelja, živeo u popravnom domu u kom se svi mladi drogiraju, živeo na ulici pod torturom policije, bio deo Svratišta koje se zatvorilo, upoznao mene koja sam otišla iz zemlje, bio deo AFC koji se raspao, radio u Jazasu u kom nisu uvek imali vremena za njegove probleme, devojka ga ostavila. Nakon njegove smrti dosta nas se osetilo odgovornim. Čak se pojavila žena koja mu je bila socijalna radnica koju grize savest što nije nešto više uradila da se spreči konzumiranje droge u Domu Vasa Stajić.

Sada nakon par meseci, ja sam svesna da niko od nas pojedinačno nije mogao da uradi više nego što je uradio jer Bojanu je trebalo mesto kom će on da pripada sa drugim mladima i na kom može da stvara a to nije postojalo na duže staze. Srpskom društvu su neophodna mesta na kojima mladi mogu da se kreativno razvijaju i ispoljavaju. To ih sklanja sa ulice i od drogiranja. Pogotovu za mlade koji su najuugroženiji. Zato se i prave  kreativne radionice. Ja se nadam da ću jednog dana moći jednu takvu filmsku radionicu da napravim u Beogradu.

Ti si sada u NY. Od kada si tamo i da li planiraš da ostaješ?

Pa ja sam ovde dosla prošle godine na studije dokumentarnog filma na New School univerzitetu koje sam i zavrsila u junu. Sada sam na post studentskoj vizi  do jula 2010. pa ćemo videti.

Planovi? Novi filmovi? Nešto drugo?

Pa ja sam sada u junu završila novi kratki dokumentarac “A Harlem Mother"  kao završni ispit škole. To je film o sjajnoj ženi i majci Jean čijeg je 26 godišnjeg sina ubio drugi mladić na ulici u Harlemu pre nekoliko godina i koja se bori protiv youth gun violence i pomaže drugim roditeljima da prezive bol kroz njenu organizaciju “Harlem Mothers”. Njen sin je napravio dokumentarac o svom životu i nasilju na Harlemskim ulicama tako da je i taj film deo filma “A Harlem Mother”.  I s obzirom da je ovo treći teški dokumentarni film za redom koji sam napravila, nemam nikakvu želju da sada pravim novi film. Bar ne nekoliko meseci, da bih se emotivno rehabilitovala!

Uporedi NY I Beograd?

Uf ne znam ni odakle bih krenula da upoređujem, ogromne su razlike. Sve što se već zna o NY, da je centar sveta, grad koji ne spava, da odiše kreativnom energijom i internacionalnošću preneseno na svakodnevni život znači da ti je svaki dan drugačiji i da ti se percepcija konstantno širi. Meni  najbitnija stvar pored uzbudljivog života jeste da je NY centar sveta dokumetarnog filma i da dosta učim ovde. A u Beogradu sam živela 29 godina tako da ga poznajem i često me bole dešavanja u Beogradu. Evo sada sam saznala da je otkazana Parada Ponosa dan pred održavanje i mene to boli, jer je 2009. a Beograd i dalje ima  iste probleme.

Tvoja poruka mladim kreativcima?

S obzirom da se ja bavim dokumentarnim filmom kao socijlnim aktivizmom ja bih apelovala na društveni angažman svih mladih u okviru umetnosti kojom se bave! Kao i obavezni rad punom parom na svojoj kreativnosti i individualizmu, i kada vam se radi i kada ne – Samo napred!

Komentari (2)

2 Komentara

  1. ....

    21.09.2009at12:35 pm

    Bedak za decka…

  2. ana

    21.09.2009at4:17 pm

    Bravo Ivana. gde mozemo da vidimo tvoj novi film?

Ostavi komentar

*

 

Više uGradski život

Niko ne zna ko bi mogao da bude najbogatiji čovek na planeti IKAD

Ko se krije iza imena Satoshi Nakamoto?

Domino Magazin 17.12.2017
Postoje samo tri vrste ljudi

I jedne treba da odj*ebete, poručuje Strongman

Domino Magazin 16.12.2017
Ljudska vrsta je počela da nazaduje

Dostigli smo fizičke granice i sada idemo nazad

Domino Magazin 15.12.2017
Zastrašujuće svedočanstvo žene iz Severne Koreje

Mučili trudnice a mrtvima hranili pse

Domino Magazin 15.12.2017
novodišnji-vašari-2018
Najbolji Novogodišnji vašari u Srbiji

Evo šta bi trebalo da vidite i naravno probate

Domino Magazin 15.12.2017
Nikada ovako ne počinjite razgovor

Fraze koje će sve upropastiti čak i pre nego što kažete šta ste mislili

Domino Magazin 15.12.2017
Ostrvo krije tajnu nastanka života na Marsu

Tek se formiralo

Domino Magazin 15.12.2017
Arktik će se odlediti

Ostavili smo otvorena vrata frižidera

Domino Magazin 15.12.2017
Trump zabranio Kaspersky zbog špijunaže

U svim državnim ustanovama

Domino Magazin 14.12.2017
13 ubedljivo najgorih prazničnih grešaka

Postoji tajna veza između Nove Godine i seksa i to perverznog seksa

Domino Magazin 14.12.2017

Domino magazin © 2007-2015. Sva prava zadržana.