Ovih dana obljavljujemo razmišljanja naših ljudi koji žive u svetu, prenoseći nam svoje utiske o životu u vreme korona virusa. Vera nam se javlja iz Graca.
Četvrtak
Ovo vreme je vreme usporenog života. Što pre to shvatimo, to će nam biti lakše a i lepše. Svi smo u istom “sosu”, cela planeta. Nismo ga svi u isto vreme ni shvatili, ni prihvatili. I meni je bilo potrebno da budem ukroćena od nepobitnih činjenica. Naučili smo da trčimo na sve strane, da nas obaveze melju i mrve, da ni za koga i ni za šta nemamo vremena, da sve i svi čekaju da dođu na red, kao da naš život traje bez ograničenja.
Savlađujem se i otvaram ormar, sve vadim iz njega i kako šta uzmem u ruke čudim se da to još imam. Sama sebi kažem, ali ti si to nekad volela zato je to još tu. Mi smo skupljači nepotrebnih stvari, zagušivači planete, nekorisnici racionalnosti. Nemamo vremena da razmišljamo i donosimo prave odluke. Bavimo se nevažnim stvarima, nametnutim od prodavaca nevažnih stvari. Tako poslušno prihvatamo sve čime drugi zaradjuju i skupljaju novac kojim će sistematski upropastiti ono što nas okružuje. .
Svesno skrećem svoje misli na nešto drugo. Odlazim do jednog od mojih prozora, otvram ga i gledam napolje. Sunce prekrasno sija. Nebo je divno. Takvo je bilo i u mom detinjstvu. I reka mog detinjstva je bila drukčija. Vazduh je mirisao na vazduh. Ali sad dok stojim na prozoru imam utisak da se miris ovog vazduha približava onom iz mog detinjstva. Možda zato što je saobraćaj već nedelju dana gotovo obustavljen. Pomislih kako će sve biti bolje, kad se završi ovo vanredno stanje.
Posto sam i ja shvatila da ovo nije šala, vraćam se ormaru, vadim sve iz njega i pokušavam da izdvojim stvari koje su dobre od onih koje mi više niu korisne. Svega ima previše. Da ove “prnje” nisam kupovala, mogla sam napraviti barem jedno lepo, dugo putovanje, koje bih i dan danas imala u sećanju.
