Koselektorka festivala Slobodna zona Branka Pavlović govori za Domino Magazin.

 

Šta nam donosi šesti po redu festival Slobodna zona?

Šesti po redu festival Slobodna Zona koji počinje 5. novembra, donosi nam 26 sjajnih dokumentarnih i igranih filmova iz čitavog sveta. Festival otvara rumunski kandidat za Oskara, film Florina Šerbana “Ako mi se zviždi, zviždim”, čiji se glavni junak, Silviu, pitomac jednog rumunskog popravnog doma, pet dana pre odsluženja kazne iznenada nađe u situaciji koja će mu promeniti život.
 

Festival će 10. novembra zatvoriti film “I ja sam tu” španskog rediteljskog dua u kome glavnu ulogu tumači naturščik Pablo Pineida rođen sa Daunovim sindromom. On je za izuzetnu ulogu u ovom filmu dobio nagradu za najboljeg glumca na festivalu u San Sebastianu i prvi je student  oboleo od ove bolesti sa univerzitetskom diplomom. Biće tu nekoliko filmova iz zemalja bivše Jugoslavije, čak četiri jako zanimljiva filma iz Rumunije, tri muzička filma, kao omaž nedavno preminulom Bekimu Fehmiuu prikazaćemo film Specijalno vaspitanje, Gorana Markovića. Publika će, nadamo se, i na ovogodišnjoj Slobodnoj Zoni otkriti neke nove autore čije će buduće filmove očekivati sa nestrpljenjem.

Šta se sve promenilo od kada ste počeli?

U poslednjih 5 godina Slobodna Zona je stekla svoju vernu publiku, koje je svake godine sve više. Uspeli smo da trajemo tokom čitave godine, zahvaljujući turneji Slobodne Zone, koja od februara do juna gostuje u gradovima širom Srbije. Prošle godine izbor najboljih filmova sa festivala videla je publika u 16 gradova u Srbiji. Ove godine stigli smo do 20 gradova i nadamo se da će taj broj rasti uprkos sve manjem broju bioskopa i alternativnih mesta za prikazivanje filmova. Novost je i to da se od prošle godine Festival održava u dve sale, u DKCu i u Dvorani Jugoslovenske Kinoteke. Održane su i dva kampa angažovanog dokumentarnog filma Slobodna Zona Junior, 2007. i 2009. na Tari i u Kovačici, namenjenih srednjoškolcima. Uz pomoć predavača, profesionalnih reditelja, tonaca, direktora fotografije, dizajnera zvuka, montažera i dramaturga, kao i gostiju-producenata iz naše zemlje i regiona mladi ljudi su dobili priliku ne samo da se upoznaju sa angažovanim dokumentarnim filmom, već i da se kao autori i scenaristi bave temama koje su im zanimljive. Na kampu Slobodna Zona Jr nastalo je mnogo dobrih ideja koje zaslužuju da budu realizovane i ove godine na Festivalu predstavljamo i prvi dokumentarni film jednog od polaznika – sedamnaestogodišnjeg Nikole Polića iz Loznice. Film “Nevidljive” biće prikazan 7. novembra u 19 sati u Dvorani Kulturnog Centra i mi se nadamo da će beogradska publika pružiti podršku mladom autoru, koji se odvažio da napravi film o seksualnim radnicama i ljudima koji im pružaju podršku i pomoć.
 

 

Koje su vaše preporuke koje filmove nikako ne bi trebalo da propustimo?

Mi smo se zaista potrudili da publici ponudimo pre svega zanimljive i kvalitetne filmove. Uvažili smo kritike od prošle godine i ovaj put imamo i veliki broj repriznih termina. Međutim, u programu postoje i filmovi koji neće biti reprizirani, kao što su “Simfonija Kinšase”, “Odavde do večnosti”, “Kargo: izgubljeno-nadjeno” ili recimo film “I ja sam tu” koji zatvara festival. Među njima je i film Jasmile Žbanić “Na putu”  koji će sasvim sigurno izazvati interesovanje publike. Naravno, mi se nadamo da će publika biti na slatkim mukama koje filmove pre da pogleda.

Da li će biti filmova iz Srbije i regiona?

Da, ove godine imamo čak sedam filmova iz Srbije i regiona, uključujući i premijerno prikazivanje filma “Nevidljive” Nikole Polića. Skrenula bih pažnju na film Srđana Šarenca “Selo bez žena”, priču o trojici braće Janković iz sela Zabrđe na jugu Srbije koji pokušavaju da nađu žene koje bi bile spremne da podele život sa njima u planinskom selu koje trenutno broji samo 7 stanovnika i svi su muškarci. Pošto ne uspevaju da pronađu žene svog života u bližoj okolini, odlučuju se da ih potraže u Albaniji. Reditelj Srđan Šarenac i neki od braće Jankovića biće i gosti festivala, tako da će publika posle projekcije filma biti u prilici da ih pozdravi a i da razgovara sa njima. Sigurna sam da će tu biti mnogo pitanja. 

Ko su gosti festivala ove godine?

Pored reditelja Srđana Šarenca, gosti festivala biće i Atanas Georgijev i Siniša Jurčić, reditelj i producent filma “Plati i ženi”, Biljana Tutorov rediteljka filma o Rundekovom Kargo orkestru, Goran Dević, reditelj filma “Don žuan: Izvinite, gospođice”. Tu je i gošća iz Rumunije,  Ilinca Belciu, producentkinja filma “Kapitalizam, naša proverena formula. Iz Nemačke nam dolaze i Zoran Solomun, producent filma “Ostrvo” i Gerardo Milštajn, reditelj i direktor fotografije sjajnog dokumentarca “Godina odluke”. Pored već tradicionalnih “pitanja i odgovora” posle projekcija, organizovaćemo i razgovore sa gostima u kafeu koji se nalazi u foajeu Dvorane Kulturnog Centra Beograda.

Šta poručuje ovogodišnji slogan “Preko crte”?

Da bi trebalo biti hrabar i sačuvati lični integritet, snove i nade čak i onda kada se čini da je situacija bezizlazna. Junaci filmova koji se nalaze na programu festivala su svi od reda suočeni sa ličnim i ograničenjima okoline. Čini se da je sve protiv njih, ali oni ipak pronalaze načina da deluju, da dignu glas, da pokažu da postoje i da su takođe deo društva. Slogan “Preko crte” je ono što pomislite kad vam ponestane svih izgovora i ostanete sami sa sobom pitajući se “Kuda sad”?

 

Čini se da beogradska publika voli dokumentarne i politički angažovane filmove. Da li ovi filmovi mogu da napune i velike dvorane?

 

Publika pre svega prepoznaje kvalitet – u jednom tranzicionom društvu kakvo je srpsko, sa bezbroj problema od egzistencijalnih do političkih, ljudi se prepoznaju u situacijama i identifikuju sa junacima dokumentarnih filmova, bez obzira odakle oni dolaze. Autori dokumentarnih filmova traže načina da ispričaju priče koje se tiču svih nas i to na načine koji su često mnogo kreativniji, zanimljiviji i filmski atraktivniji od recimo standardne holivudske produkcije. Publika je radoznala, neprestano traži nove izazove, jako je važno ponuditi joj nešto novo, i imati kontinuitet u tome. Slobodna Zona je uspela da se uprkos svemu održi evo već šestu godinu, izmedju ostalog i zbog toga što su festivali, pogotovo u Srbiji, jedino mesto gde  se mogu pogledati dokumentarni filmovi. Kod nas jedva da uopšte postoje bioskopi koji još nisu postali kafići ili tržni centri, tako da se teško može govoriti o punim dvoranama na taj način. Ali veliko interesovanje publike za dokumentarne filmove ne samo na Slobodnoj zoni već i na drugim beogradskim festivalima, poput, Sedam veličanstvenih, je znak da nije problem toliko u publici, koliko u nedostatku sistemskih uslova za produkciju i distribuciju dokumentarnih filmova kod nas.

Da li bi filmovi koje gledamo na Slobodnoj zon trebalo i da gledaoce pokrenu na društveni aktivizam?

Aktivizam može imati različite oblike – on uopšte ne mora biti institucionalizovan tako da neko direktno posle gledanja filma ode i učlani se u neku organizaciju. Ono što je pokrenulo Marka Popovića i Katarinu Živanović da naprave jedan ovakav festival, bila je ideja da filmovi inspirišu i navode na razmišljanje. Da podstiču ljude da postavljaju pitanja. Kada počnete da se pitate vi već tragate za rešenjima, osvešćujete probleme, počinjete da uviđate gde, kako i zašto živite. I kako žive drugi. Uspostavljate koordinatni sistem koji vam onda pokazuje i neke neprijatne istine. To je već  početak promene. Ako nigde drugde onda u glavi. A to nije malo. U publici Slobodne Zone sasvim sigurno sede neke buduće generacije reditelja, umetnika, glumaca, ali nadajmo se, i političara i ljudi koji će donositi odluke bitne za budućnost ovog društva. Ponekad je dovoljno imati sluha i osećaja za probleme drugih i to je već dovoljan potencijal za promenu i boljitak. U tome po mom mišljenju leži skriveni potencijal ovih filmova.

Gde su Srbija i region danas na mapi dokumentarnih, nezavisnih i angažovanih filmova? Koliko je to zapravo društveno pitanje?

Na ovim prostorima tema za dokumentarne i angažovane filmove nikada nije nedostajalo. Veliki sistemski lomovi, krvavi raspad zajedničke države, ogromne socijalne razlike u društvima nastalim na prostoru bivše Jugoslavije, rastući nacionalizam, netrpeljivost, porast nasilja i kriminala, odsustvo suočavanja sa dogadjajima iz bliže i dalje prošlosti….tema je bezbroj. Na žalost ili na sreću – što su vremena teža, tema je više. Raduje što se pojavljuje sve više mladih autora koji na ovaj način imaju potrebu da iskažu svoje mišljenje i suoče nas sa stvarima pred kojima zatvaramo oči. U filmovima nove, mlade generacije autora, primetno je i približavanje dokumentarnog i igranog filma, na šta je uticala i aktuelna svetska produkcija ali i produkcione okolnosti u domaćoj kinematografiji, koja apsolutno zanemaruje mlade generacije – i kao autore i kao junake ne samo filmova već i naše zajedničke stvarnosti.

Kako se dodeljuje nagrada publike i da li možete da pretpostavite kako će gledaoci glasati?

Gledaoci će kao i prethodnih godina posle svake projekcije kod naših volontera moći da glasaju za najbolje filmove festivala. Prvih 5 filmova sa te top liste biće kasnije otkupljeni za turneju po gradovima Srbije i kasnije u zavisnosti od interesovanja i za televizijsko prikazivanje.

Od prošle godine imamo i nagradu za publiku, to je i ovoga puta laptop računar, a dodeljuje se za najbolju recenziju nekog od filmova iz ovogodišnje selekcije. Prošle godine smo dobili mnogo dobrih i zanimljivih tekstova, a pobednica Dina Todorović nalazi se u ovogodišnjem žiriju a gledaoci recenzije mogu slati na adresu [email protected] do 15 novembra.

Za šta će ove godine biti iskorišćen novac od ulaznica?

Čitav vizuelni identitet festivala, nastao je u saradnji sa polaznicima likovne radionice “Pohvala ruci”, čiji su polaznici osobe rođene sa Daunovim sindromom. Mi smo odlučili da ove godine podržimo njihov rad i naša dizajnerka Jovana Timotijević je odabrala radove koje možete videti na bilbordima, katalogu i ostalim promotivnim materijalima festivala. Publika će u foajeu Dvorane Kulturnog Centra Beograda tokom festivala moći da vidi izložbu i drugih njihovih radova, koja je namenjena sakupljanju sredstava za dalji rad radionice. Poslednjeg dana festivala biće organizovana aukcija i druženje sa autorima radova. Jedan od njih, Nebojša Brkić, autor je onog divnog slogana “Otišao sam u drugu priču”. To što se u njemu prepoznajemo, govori o tome da put ka istinskom razumevanju vodi “Preko crte”! Dobro došli u Slobodnu Zonu.

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime