Vera se javlja novim blogom iz Austrije u vreme karantina zbog korona virusa.

Subota

Od podne pokušavam da napišem koju reč, ali mi ne dopuštaju. Danas je subota, svi su ručali, na televiziji očigledno nema ništa interesantno, deca im po kući trče, traže da se igraju, vrište, plaču, ne znaju gde će sa sobom… Čim se situacija malo smiri, ukućani (mama i tata, baba i deda ) se bace na Facebook i, ako je moguće do večernjeg programa šalju i čitaju poruke, snimke, viceve, novosti o koroni.

Ne možes da isključiš mobilni, jer ako to uradiš, svi se uplaše da ti nije pozlilo, da te virus nije pronašao pa te svaki čas zivkaju na čvrstu liniju. Možda zamišljaju da ležiš u komi pa im savest ne da mira sve dok ti ne čuju glas. U jednu ruku je dobro da postoje takvi prijatelji. Ruku na srce i ja se zabrinem, ako nekoga dragog nisam čula ceo dan. A da ne govorim o svom detetu. Maltretiram je pozivom ili porukom, nekom sitnicom, samo da je čujem. Kako je pre dve nedelje imala grip i glas joj je škripao kao raštimovana violina, nemam mira dok je ne čujem. Pre no što odgovori na moj poziv, pusti me malo da čekam. Prokužila sam zašto. Kad vidi moje ime na mobilnom, ona najpre kao operski pevači otpeva do re mi …izbroji glasno do 5 i tek se onda se javi. Ona ne zna da ja to znam. A ja uvek pomislim: OK zvuči normalno, jer da je nešto ni posle tih trikova ne bi mogla da normalizuje glas do te mere.

Moja najomiljenija aktivnost ovih dana, nedelja ili ne daj Bože još duže je ono u smislu “pusti mozak na pašu”. Najviše volim da pustim misli da plove bez cenzure i ulepšavanja. Uzmeš neku temu i pustiš mozak da glocka, pardon da radi. On se onda seća, analizira, planira, izmišlja. Ne moraš nikome ništa da objašnjavaš, zašto tako misliš a ne ovako. Znaš kako je to dobro. Dišeš u apsolutnoj harmoniji sa sobom.

Ima puno meseci da ništa nisam pisala ni za decu ni za odrasle. Odavno sam htela protresti svoje priče, pozorišne komade, napisati nešto novo. Imam 5 gotovo završenih knjiga za decu i puno priča, pesama …

Znaš ova Corona je izgleda bila tu, pre no što su je otkrili. Kako znam? Pa gotovo da ništa nije funkcionisalo. Napišeš knjigu, nema izdavača. Napišeč pozorišni komad, ne možeš ga postaviti na scenu. Sve neke zakonske prepreke. Pozovu te na literarno veče bez honorara. Onda doneseš odluku. Otvoriću svoje sopstveno pozorište. To košta. Ko plaća? Niko. Pokupiš svu, svoju ušteđevinu i iznajmiš 200 m2 za pozorište i kreneš. I napraviš program za male i odrasle i angažuješ glumce i sve teče, teče pune četiri godine. A novac nestaje. Shvataš da si jedina osoba u evropskom okruženju koja privatno subvencioniše kulturu glavnog grada . Posle 4 godini,, ništa ti drugo ne ostaje, već da zatvoriš pozorište. Ostaju ti samo 4 utešne reći: To je što je.

Život je lep i on ide dalje. Nadamo se.

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime