5 fabričkih grešaka u našem mozgu zbog kojih stalno gubimo novac

 

 

Nekada davno naša veština u prepoznavanju opasnosti je značila razliku između života i smrti. Ako bi pogrešno procenio i pomislio da taj meda hoće jedan prijateljski zagrljaj sa tobom, pa, to je prirodna selekcija za ne baš bistre.

 

Tada smo morali i da biramo. Da li ćemo pojesti vevericu sada ili čekati na jelena nedelju dana a možda i duže. E pa vidite naš mozak je naučio da je pametnije odabrati vevericu nego čekati jelena. I to je bilo ispravno.

 

Ali stvari su se malo promenile od tada. U principu nećete umreti od gladi. I verovatno ćete dočekati penziju koliko god da ste nesposobni ili lenji.

 

E pa naučnici čak imaju i naziv za ovu pojavu. Hiperbolično diskontovanje.

 

Sada mora da se pitate šta to znači? Pa, to znači da svi mi zajedno nismo baš mnogo daleko od stanovnika zoološkog vrta po pitanju nekih stvari.

 

Zapravo stvar je u tome da mi uopšte ne možemo da razmišljamo racionalno o budućnosti. Naš mozak nije napravljen da tako funkcioniše. Dokazano je da čak i kada zamišljamo sebe u bliskoj budućnosti, naš mozak tu osobu smatra potpunim strancem.

 

A pošto nam se za strance baš fućka, to znači da ćemo se upravo tako ponašati i prema toj budućnosti. Drugim rečima – zabole nas.

 

Banke, kreditne kartice, odložena plaćanja i sve slično funkcioniše upravo zbog tog malog nedostatka. Bolje da ja sada kupim par gluposti, nego da sačekam i kupim nešto zaista bitno.

 

Naravno, najgore su duvanske korporacije ili narko dileri koji će vas ubiti za vaše pare a da nećete ni primetiti. A ovo je tek početak.

 

 

 

 

Raspada ti se računar i vreme je da kupiš novi. Ali, nedavno si kupio novog miša i tastaturu. I zato tvoj dragi mozak neće dozvoliti da kupiš računar koji u kompletu ima te dve stvari. Iako je recimo povoljniji.

 

I zato ćeš odabrati ponudu koja ne mora da bude najbolja, ali ima nekog smisla u tvojoj glavi. Taj mehanizam se zove – troškovi zabluda.

 

Umesto da posmatramo stvari kroz čisto racionalne odluke, naš mozak će zbog načina na koji je napravljen raditi sve suprotno. Odnosno biće ubeđen da ti je uštedeo novac.

 

 

 

Ali čekaj. Zašto ne uzmemo bolji kompjuter i na Limundu prodamo višak tastaturu? 

 

Tako je. Ali samo u teoriji.

 

U praksi mi mislimo da sve vredi tačno onoliko koliko smo ga platili. I zato će naš mozak čuvati sve što može iako će neke od njih zapravo vremenom samo gubiti na vrednosti. I obrnuto, bićemo spremni da prodamo nešto vredno po ceni koja je samo nešto veća od one koju smo platili. Iako bismo zapravo mogli da zaradimo više puta.

 

Sumanutno znamo. Ali tako je… I zato smo sigurno da vam se po fiokama motaju neke stare Nokie za koje ste bili ubeđeni da će vam nekada zatrebati…

 

 

  flickr: Dennis Jarvis

Sigurno znate nekog ko vozi krš od auta i uporno baca sve više para na njegove popravke. Da je seo i izračunao shvatio bi da bi mu se mnogo više isplatilo da je bar kupio drugi krš, mlađi nekoliko godina.

 

Ipak, retko kada ćemo to uraditi. Naš mozak obožava da pravi iste greške više puta. Pa kako da prodaš taj auto kada si već toliko uložio u njega. Ima skoro novu pumpu za gorivo, našao si je u Krnjači na otpadu za male pare. I radi mu jedan podizač za prozore. Malo li je.

 

Ali šta kada se ponovo pokvari? Tada mozak pokreće takozvanu racionalizaciju. Kako bi vas ubedio da ste doneli ispravnu odluku. Odnosno da je on doneo.

 

Pa naravno da si kupio polovnu pumpu kada je nova bila 1000 dinara skuplja. I crkla je posle 20 dana. Stvarno nisi mogao da znaš da će se to desiti.

 

To vam je isto kao što mnogi u Srbiji misle da bi trebalo da bacamo pare, živote i sudbine na neke ideale iz prošlosti. Zašto? Pa zato što je toliko ljudi umrlo zbog njih. Zato bi svi verovatno trebalo da pocrkamo zbog Kosova. Kapirate poentu.

 

  

  auntneecey

Možda mislite da dobro baratate kešom, ali to zapravo nije slučaj. Naučnici su otkrili takozvani efekat denominacije. To u praksi znači da ćete potrošiti više ako kod sebe imate sitne novčanice, umesto krupnih.

 

Ispitanici koji su imali novčanice od jednog dolara su ih mnogo lakše potrošili od onih koji su imali istu količinu ali u krupnim novčanicama.

 

Stvar je u tome što naš mozak ne analizira vrednost koju možete da dobijete već samo cifre. I to pogrešno… Sve u svemu, osuđeni smo na propast