Oružjem protivu otmičara

Dogovaram se sa Nikolom Pavkovićem iz Oružjem protiv otmičara za razgovor. Nalazimo se u zrenjaninskom kafeu Klupče. S nama je i Zare, majstor šankerskih veština. Nikola neznatno kasni, ali se kašenjenje uklapa u čuvenih petnaest akademskih. Sedamo, naručujemo piće, uključujem snimač i evo šta se iz tog razgovora može saznati o novom albumu, koncertnim aktivnostima, požaru u studiju, srbijanskoj rok sceni…

Vladimir Arsenić (REZ): Slavite petnaest godina benda i u to ime ste snimili peti album "Znaš ko te pozdravio"?

Nikola Pavković: Jeste, ovo sam pričao već milion puta, ali evo. Prošlo je mnogo ljudi kroz bend i već sam bio spreman da prekinem da se bavim muzikom. Mislim, ja se muzikom bavim dvadeset godina, a nikakvu korist od toga nisam video. Ali imao sam pregršt pesama i svoj studio, bar dok nije izgoreo (smeh), a neki mladi ljudi su se pojavili. Ivana sad peva, Žare svira bas, Dević bubnjeve. Počeli smo da probamo i, kao što čuješ, ispalo je super. Oni su sjajni, nisu opterećeni željom da se obogate, već samo hoće da sviraju.

Novi album donosi deset ovih pesama, među njima ponovo jedna obrada iz srbijanskog mejnstrim popa osamdesetih, Miki Slađane Milošević?

Zare: Mora čovek da ima hit na ploči! Nikola: Da (smeh). Odnosno, uradili smo mnogo pesama, radili smo album u svom tempu pošto nismo zavisili ni od koga. Što se tiče Mikija, to je pesma koja nam je najviše legla. Svirali smo gomilu obrada, ali nam se Miki zalepio. Mislim, to je ok pesma, ranije je bila u tom sint zvuku, mi smo je ubrzali, distorzirali i sad zvuči drugačije! Ja nemam nameru da ljude edukujem, meni je cilj zabava. Ne zanima me da ljudima iznosim svoje stavove, ja nisam umetnik. Zbog toga je dobro da se nešto prepozna iz prve. Miki je samo to.

Šta će pored Mikija biti hit?

Nikola: Kad smo snimali drugi album, Dada, Dragana i ja smo tipovali na po dve numere koje će biti hit, međutim nismo pogodili. Potrebno je da neko drugi to uradi, da proceni. Ljudi iz Automatika imaju dobar nos za to, tako da njima ostavaljamo da to urade. Inače hitovi se prave hladne glave. Ja nikad nijednu pesmu nisam napravio pijan ili urađen. Sve sam napravio kad sam bio potpuno straight. Sednem za kompjuter i kao radim, mislim da sam napravio hit, a kad se ujutru probudim, samo pritisnem DELETE.

Na novom albumu pojavljujete se u nekoj vrsti uniformi: crvene košulje i pantalone, crne kravate i starke. Da li to ima neko dodatno značenje?

Nikola: Godinama jurim članove benda da uradimo nešto tako, a počelo je tako što je Ivana imala bend u Novom Sadu. Svirali su neki skejtpank. Ona se stalno pojavljivala u crnoj košulji sa narandžastom kravatom. Kad sam to video, pomislio sam da bismo i mi mogli tako. Obukli smo se u crveno jer nam se sviđa da izgledamo kao pumpadžije, vatrogasci. Inače, mi smo zabavljači. U onome što mi radimo nema neke poruke. Prosto želimo da se ljudi dobro provedu, a svima će biti lakše da se vežu za bend ako nema previše detalja, ako smo svi jednaki. Pre su se ljudi vezivali za Draganu i Dadu, a mi muškarci smo bili tu da da se znojimo i da smrdimo (smeh), inače mislim da se konzumenti lakše vezuju za bend ako ima neki fazon u oblačenju. Što se tiče kravata, sašili smo preko dvadeset koje ćemo da bacamo u publiku posle koncerta. Kad sledeći put dođemo u taj grad i vidimo klince koji nose crvene košulje i crne kravate, znaćemo da smo nešto uradili.

Šta je na kraju bilo sa studijom?

Nikola: U toj prostoriji nam je bilo sve, ali i oprema nekih drugih zrenjaninskih bendova. Ono što je izgorelo vredi između 12 i 15 hiljada eura. Očekujem pomoć od grada jer se naša muzika vrti na zvaničnom sajtu grada Zrenjanina. Ako ne dobijemo pomoć, preseliću bend u Novi Sad i zahtevaću da se naša muzika skine sa sajta. Mislim da bi trebalo da nam pomognu jer već godinama predstavljamo ovaj grad na prostoru cele bivše Jugoslavije.

Kako vidiš današnju scenu u Srbiji? Vredi li uopšte svirati rokenrol u našoj zemlji?

Nikola: Katastrofa. Jedino je dobro što Beograd više nije centar, mada je to slučaj još od kraja devedesetih. Beograd nešto nafuravaju, ali to niko ne sluša. Problem je u tome što nigde nema publike. Svirka u Srbiji je stvarno užas. Idemo u još jedan krug nastupa po Srbiji, ali ako nam niko ne dođe na koncerte, nećemo više nikada svirati. Kad smo snimili prošli album, krenuli smo da ga promovišemo, ali smo u Rumi prodali 2 karte, u Nišu 4, Beogradu 16, u Zrenjaninu 15. Katastrofa. Za razliku od Srbije, u Hrvatskoj je sve drugačije. Svirali smo u Zagrebu, u Močvari, i bez ikakve najave bilo je 700 ljudi. U Osijeku smo svirali tri puta. Prvi put je 150 ljudi ostalo napolju. Prošlog leta smo svirali na nekoj tvrđavi. Ljudi pevaju sa nama, znaju pesme, kao da smo neki ekstra mega popularan bend. U Splitu smo pre dve godine prodali 900 karata. Sutradan smo svirali u Dubrovniku i morali smo dva puta da sviramo play listu. Nisu nam dali da siđemo sa stejdža. Dević više nije mogao da izdrži, bolele su ga ruke. Svirali smo u Puli na nekom festivalu, u Uljaniku. Trebalo je da sviramo u 4 ujutru, ali je Tusta iz KUD Idijota došao i rekao da sviramo u 11 jer on sutra mora na posao. U početku nije bilo nikog, ali kad sam odvalio Mladiću moj nastao je pravi stampedo. Kad je Reka, tadašnja pevačica, skinula cipele, bile su joj sve od karmina. Mislim, potpuno ludilo. Imali smo sajt, posle svirki u Hrvatskoj stizalo je stotinu pisama. Sve je tamo mnogo bolje organizovano. Uvek dobiješ sve najbolje od opreme, prosto ispadneš seljak kad ne tražiš ono što je the best.

Da li misliš da bi postojanje jednog većeg festivala poput Zaječarske gitarijade, koji bi okupljao domaće muzičare i bendove, mogao da pomogne da se donekle poboljša situacija u Srbiji?

Nikola: Ne znam. Nešto se dešava sa ljudima u Srbiji. Svi sede kod kuće i čekaju da im se neko zezanje donese na tacnu. Na my spaceu nam se javljaju i pozivaju nas ljudi iz Sarajeva, Zagreba, Banja Luke, Mostara, a iz Srbije samo retki prijatelji. Mislim, svima su nam se desila sranja, ali eto kod nas je to skroz teško. Jedno vreme sam vodio beleške. Uzeo sam jednu svesku i beležio svaki koncert na kom sam bio. Pokušao sam da analiziram ljude koji su dolazili. Čisto komercijalno. Želeo sam da znam kako da im priđem. Kad sam podvukao crtu nisam mogao da dođem ni do kakvog zaključka. Pričao sam sa ljudima iz medija. Na mnogim televizijama ukidaju muzičke emisije. U novinama toga ima sve manje. Situacija je stvarno grozna. Pre neku godinu sam imao karte za Buzzcocks i zvao sam ljude da idu sa mnom sve za džabe. Niko nije hteo. Pazi niko, a na toj muzici smo odrastali. Mada mi je neko rekao da više ljudi dolazi na domaće koncerte nego na strane. (Prekida nas telefonski poziv. Kad se vratio, Nikola je počeo da priča o kvotama.)

REZ: ?!

Nikola: Juče sedim sa Ivanom (pevačicom, prim. V.A.) na B92, bila pauza u emisiji i mi seli tamo u njihov kafe. Cela ekipa gleda neku utakmicu. Kažem ja Ivani: "Pazi sad foru!", krenem nešto tipa: "Tau keramika sutra kec s hendikepom, Partizan ‘ladno gubi, CSKA sigurica na plus četiri…" Odjednom svi se okreću ka meni. "Kako si ono rekao? TAU kec s hendikepom? Odakle ti to znaš?" "Radim u kladionici." Odjednom, svi kreću kao koji ti je telefon, da l’ bi mogao nekad da te nazovem i to. Čitava redakcija. Klađenje, svi su odlepili na to. Ima ljudi koji me stalno zovu da me pitaju za tiket.

Da li se kladiš?

Nikola: Više ne. Kladio sam se kad sam počeo da radim. Bio neki čikica koji je igrao i stalno dobijao. Ja sam se kladio za njim. Kako on uplati, odmah i ja. Međutim, jednog dana on kaže: "Sad je dosta!" Objasnio je on meni svoju teoriju, ali ja nisam hteo da ga slušam. I tako sam spiskao sve što sam zaradio i za dve nedelje otišao u minus. Nije bilo ništa strašno, ali ipak. I više se ne kladim. Završio sam srednju kucačko tiketarsku školu, tako da samo prodajem tikete u kladionici. (Smeh; vraćamo se na muziku.)

Ipak se nešto dešava. U Beograd stižu strani bendovi od ugleda. Da li to može da pomogne i našoj muzici? Koliko MTV nagrade pomažu našim muzičarima?

Nikola: Nedavno sam pričao sa nekom od naših novinarki i složio sam se s njom – Srbija nikad nije imala svetski dobar bend. Čak ni na nivou tipa: "Ovaj bend je jako dobar, ali ga niko nikada nije izgurao i zato nije uspeo u svetu". Nama su osamdesetih i devedesetih prodavali EKV koju ja ne volim, ali je poštujem. Ipak, oni nisu bend koji može da konkuriše u svetu. Kaže se kao prvi album Brejkersa, ali i to je samo u okvirima bivše Jugoslavije. U svetu postoji gomila boljih bendova. Nešto se od etno-zvuka prodalo, ali i to se zna zašto. Ipak, niko naš rokenrol ne gleda globalno. Mere se tri benda i onda ko je bolji. Muzika je stvar koja može da preskače granice, ali mi ostajemo skroz iza. Što se tiče MTV nagrada, pa to je bar jasno. Srbi su najbrojniji i oni glasaju za svoje kandidate. U stvari, treba pogledati koncerte. Koliko ljudi dolazi na svirke, to je pravi pokazatelj. Pazi, neko mora da dobije tu nagradu. Mi smo glasali za naše. Svakako neće Englezi poludeti za njima. Možda malo više koncerata u regionu, što kaže Pera Janjatović.

Da li misliš da postoji globalni problem u vezi sa rokenrolom kao konceptom? Treba li rokenrol da se prilagodi dvadeset prvom veku i sajber svetu?

Nikola: Već postoje apeli da se ne kupuju diskovi. Šta ćemo raditi sa tolikim diskovima? Treba to i reciklirati. To je globalni problem. Verovatno će sledeći stepenik u razvoju muzike biti da ćemo skidati dvadesečetvorobitnu muziku direktno sa neta u sopstveni studio. Mislim, ne znam šta će biti. Sledeći album pripremam za net. Svakih mesec dana ili više ću da kačim novu pesmu pa kako se kome svidi. Da li da snimamo spot? To je pitanje. Moraš drugačije da se organizuješ. Ko će uopšte da nas gleda? Zašto da dam pare za spot kad više to ne igra nikakvu ulogu. To je kao i sa reklamama. Niko više ne gleda reklame. Samo još kod nas. Srbija ne ide u korak sa svetom. Kad nestane televizije u svetu, mi ćemo još uvek gledati reklame. Sve se drastično menja, osim Srbije. Na ideološ kom planu sve ide mikrokapilarno. Nema više velikih priča. Uostalom sve je to velika prevara. Nijedan muzičar se ne budi pored dvadeset napaljenih klinki. Rokenrol je, u stvari, radno vreme. Ja ustajem ujutru i prčkam po gitari, a uveče, dok gledam neki film, opet sviram. U muzici sam već dvadeset godina. Neki ljudi su otpali, ali ja sam i dalje tu. Rad, red i disciplina. Današnji klinci žele samo hit. Žele instant slavu. Sve je razvodnjeno i više nema intenziteta. Svi hoće odmah sve, svet se nenormalno ubrzao. Jedna od najporažavajućih stvari bila je kad sam otkrio da na CD plejeru postoji sken diska i možeš da čuješ pet sekundi od svake pesme. Grozno!

IZVOR: REZ