Plakanje je ponekad super, pogotovo kada se gleda neki film. Ali većina ljudi se stidi plača. Istraživanja pokazuju da je čak 92 posto ljudi zaplakalo barem jednom zbog dirljive scene filma. Anonimno jer ljudi misle da je plakanje znak slabosti, pre svega za muškarce. Ali nauka misli drugačije.

Plakanje je ono što nas čini saosećajnim, društvenim i velikodušnim, pokazalo je istraživanje. Upravo je saosećanje vrlina vođa i uspešnih ljudi jer je znak visoke emocionalne inteligencije. Drugim rečima, ako plačete zbog tužnih scena imate i neverovatne socijalne veštine pa su suze znak emocionalne stabilnosti, a ne slabosti.

A filmovi su najbolji pokazatelji. Fikcija, bilo filmska ili književna najviše povećava sposobnost saosećanja, pokazalo je istraživanje. Samo oni razvijene empatije mogu se toliko poistovetiti s likom da osete njegovu patnju, potrebno je mnogo mašte kako bi se čovek prebacio u zamišljeni svet.

Psihopate mogu da budu neverovatno inteligentni ali nikako neće moći da shvate dinamiku odnosa književnih likova. Sociopate će je razumeti, ali neće saosećati ni sa kim. Ni jedni ni drugi neće plakati.

Za razliku od njih, mozak normalnog čoveka konstruisan je da se rasplače nakon katarze u radnji filma. Dok gledamo emotivne scene, mozak otpušta oksitocin, snažan hormon i neurotransmiter koji nas “tera” da budemo osećajniji i povezuje nas s drugim ljudima.

Od svih neurotransmitera, upravo je oksitocin najzanimljiviji neuroekonomistima koji proučavaju uticaj hormona na naše odluke, a time i na društvo. Dr Paul Zak, vodeći stručnjak za oksitocin naziva ga “molekulom morala”.

Ispitanici koji su gledali dirljivu scenu u kojoj otac razgovara sa sinom o njegovom karcinomu u terminalnoj fazi, imali su 47 posto više oksitocina u krvi od onih koji su gledali izlet sina i oca u Zoo. U drugom delu istraživanja, oni s više oksitocina bili su darežljiviji i uopšteno bolji prema drugima.

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime