lg

Broken English

Broken English je najlepši film koji sam gledao u protekloj godini

Broken English is a term used to describe hesitant or badly structured English, specifically used by non-native speakers of the language.

 Da to nije učinila Sofia Coppola, Zoe Cassavetes bi svoj film nazvala "Lost in translation"[1]. Da je gospođica Coppola tražila drugi naslov za svoj film, bez sumnnje najprikladniji bi bio "Broken english". Da su radile zajedno snimile bi film sledećeg naziva: "If you speak broken english you are lost in translation", ili nešto slično što se kraće piše a isto znači (recimo "Broken translation").
            Ipak, ne radi se samo o tome da su obe autorke uhvatile sebe u procepu značenja pa im se jezik učinio nedostatnim da izrazi ono izmicanje smisla, a da se film, s druge strane, nametnuo kao podesan medij. Razlozi za poređenje ovih autorki mogu se naći u onoj davno prezrenoj, i od kritičara deklarativno odbačenoj, biografskoj (fuj!fuj! opet metod iz XIX veka) ravni: obe su deca poznatih roditelja[2] , obe su se zatekle u zrelim tridesetim i obe su napravile filmove slične atmosfere koji su zbog industrijske potrebe za klasifikacijom svrstani među  komedije (čini se da je "Lost in translation" najbolji primer provizornosti žanrovskih definicija, jer ko bi ovaj film svrstao među komedije?). Naravno, pakosnici bi mogli da nastave dobro utabanom stazom biografskog metoda (i jesu) i primetiti: čemu toliko buke oko ocvalih žena koje ne znaju šta će sa sobom , pa snimaju filmove u kojima nemaju hrabrosti da igraju glavnu ulogu? – To je isto kao kada biste pisali dnevnik u trećem licu. Kako indiskretnosti biografskog metoda nema kraja, to je bolje stati pre nego što pređemo granicu dobrog ukusa. No, pre nego što to učinimo, biografskom metodu možemo odgovoriti da to što je utvrdio da neko delo govori o svom tvorcu, ne znači da ćemo upoznavanjem biografema naučiti nešto više o samom delu.
            S druge strane, retoričnost Sofie Copolle je vizuelna (fotografija, rad kamere, montaža), jer medij nije bio u službi naracije već njen integralni deo (ili je to htela da učini). Otuda su "tišine" strukturalno načelo naracije u filmu "Lost in translation" (pod "tišinama" mislim na one sekvence bez dijaloga, koje nisu u službi razvijanja priče, već doprinose atmosferi obeskorenjenosti i izgubljenosti). Nasuprot njoj, Zoe Cassavetes ne koristi sve mogućnosti koje joj medij pruža, već se naracijom služi na nešto konvencionalniji način, zato što je u prvom planu njenog filma priča. Upravo u vezi sa samom pričom, bilo je zamerki da se likovi ne razvijaju, te da dve najbolje prijateljice odlaze u Pariz i da im se tamo ništa značajno ne dešava, da ne dolaze ni do kakve spoznaje i tome slično. Ovakve zamerke pripadaju arsenalu klasične dramaturgije koja zahteva zaokružene karaktere, jasno ocrtanu priču, junake izdvojene svojom hrabrošću, vrlinom ili nekim drugim kvalitetom od svog okruženja, a koji su u sudaru sa elementarnim silama koje nam uobličavaju život, a što se u nedostatku preciznijeg izraza naziva sudbinom.
Preokret u drami, takođe i u priči, načinio je još pre jednog veka Čehov. Njegovoj dramaturgiji spočitavana je bezdogađajnost upravo zbog toga što su njegovi likovi obični, ni po čemu izuzetni, pojedinci  koji su do te mere uronjeni u svakodnevicu, da ne možemo lako da odvojimo bitno od nebitnog, a kamoli da odredimo centralnu temu njegovih drama. Njegova dramaturgija posledica je najdoslednije sprovedene realističke poetike i zato je najbliža životu: ljudi svašta pričaju, plaču, smeju se, dok život neumitno protiče, oni najčešće prekasno shvataju da je ono važno promaklo gotovo neprimetno i da se tu više ništa ne može učiniti. Nikakvog smisla tu nema, niti ga može biti, jer život kao sukcesivni niz vremenskih jedinica , omeđen rođenjem i smrću, nema smisla, ili ga bar nema u onom vidu kako nam smisao posreduje klasična holivudska dramaturgija. Ljubav se ne događa uvek i svuda i nikako ne traje večno (večnost ljubavi je postupak preuzet iz bajke). Holivud je prvi shvatio lukrativnost stava po kom nam umetnost treba da ne bismo umrli od istine. Logična je konsekvenca ovog stava da je umetnost isto što i laž, a za sledovenje laži, potrebno je samo pogledati film (stvar se dodatno komplikuje kada se u laž upletu raznorazni ideološki projekti). 
            Kako se moja tipkačica umorila, to smo obratili pažnju na muziku. Sa zvučnika je do nas dopiralo There is an end grupe  "The Greenhornes" koja se, gle čuda, savršeno uklapa u našu temu:
 
            Words  disappear,
Words once so clear,
Only echoes passing through the night.
 
            Thoughts re-arrange,
            Familiar now strange
            All my skin is driffting on the wild.
 
 
Pesmu nisu koristile ni Zoe Cassavetes ni Sofia Coppola (šteta!) , ali zato bi Nora Wilder, glavna junakinja filma, mogla bez dvoumljenja da je uvrsti u svoju playlistu.

            Situacija u kojoj zatičemo Noru Wilder donekle je nalik poziciji Carrie Bradshaw – neudata, u poznim tridesetim, u New Yorku, sa tom razlikom što se svi njeni izlasci, po pravilu, završavaju katastrofalno. Ipak, ove sličnosti samo nam ukazuju na ključnu razliku između njih: Carrie, kao pisac, suvereno vlada jezikom i time stvara svoj identitet urbane devojke koja sebi prisvaja muške prerogative (koji su do karikature dovedeni u liku Samanthe) – osvajanje muškaraca, noćni izlasci i ,naročito, nesputani govor o sexu praćen obiljem lascivnosti, što je pre pojave serije «Sex and the City» bilo prepušteno uskoj margini radikalnog feminizma.  Ništa slično nećemo naći u liku Nore Wilder, ali «Broken English» ne krije u sebi ideološki projekat emancipacije lepšeg pola[3], već skromnije i kudikamo opreznije, nepoverenje u jezik: sve naprsline identiteta Nore Wilder najbolje se uočavaju u jeziku kojim ona govori . Iako se sintagma "broken english" odnosi na iskvareni engleski kojim se stranci služe, mi ćemo je shvatiti doslovno kao slomljeni ili, još bolje, "izglobljeni" jezik (još je onaj ludi princ govorio out of joint), jezik koji posrće, jezik čija su značenja nestabilna, jezik koji zahteva dodatno prevođenje. Otuda nas ne iznenađuje što je jedini muškarac sa kojim Nora uspostavlja komunikaciju stranac koji govori broken english (tj. rđavi engleski) i koji ne može da uhvati sve prelive u značenju njenog jezika. Središnja reč Norinog jezika, koja dalje strukturira njen identitet, je anxiety – zabrinutost, nemir, strah, ali i žudnja za nečim. Nora će, tokom razgovora u kafeu, pitati Juliena boji li se nečega ("Do you have any hangups?"), da bi zatim nabrojala niz, uzdržavam se da ne kažem sasvim američkih[4], strahova, koji, opet, otkrivaju žudnju za utočištem u onome što isključuje bilo kakvu inhibiciju – u ljubavi. Zato se Nora mora zaljubiti u Juliena: ne znajući njegov  jezik, on joj pruža iluziju sigurnosti (iluziju zato što Nora tokom scene zajedničkog kupanja shvata da se zaljubila u potpunog stranca: na njeno pitanje šta to oni rade, Julien uzvraća da se – upoznaju!). S druge strane, Julien se mora zaljubiti u Noru jer ne znajući njen jezik, ne razume ni njene inhibicije, pa je, paradoksalno, vidi onakvom kakva ona, pored svih svojih strahova, zaista jeste.

 

Broken english (kao iskvareni jezik) pogrešnim prevođenjem  proizvodi broken english (kao "izglobljeni" jezik) koji pre potkazuje nego što pokazuje stvarnost i uz to, samo prividno paradoksalno, dovodi do najdubljeg mogućeg razumevanja. Jednostavnije – do ljubavi. Ovu osnovnu istinu filma nalazimo prisutnu, u komičnom vidu, kod Norine najbolje prijateljice: pariski taksista im pred hotelom poručuje "I wish you find happyness" što ona čuje kao "I wish you find a penis", a to je jedino što će ona uraditi u Parizu. Ipak, Nora je nekako uhvatila značenje.   
            Izuzetan podvig, igrajući Noru Wilder, napravila je Parker Posey. Ova glumica, inače poznata kao kraljica nezavisnog filma (nadimak joj je Queen of Indies), sama je iznela čitav film. Od časa kada je ugledamo kako, pred ogledalom, namešta osmeh s kojim će otići kod svoje najbolje drugarice na proslavu petogodišnjice braka, pa do poslednjeg «I am» , propraćenog nešto setnijim osmehom, ona okupira našu pažnju. Treba savršeno vladati glumačkom tehnikom da bi se glumilo osmehom, Parker Posey je to učinila sa lakoćom (opet se pojavljuje zlobni biograf da primeti: nije joj bilo teško da glumi samu sebe!). Ostatak glumačke ekipe nije se trudio da pređe granicu pristojno odrađenog posla, ali, istina, nije im ni ostavljeno previše mesta.
            Kako ovaj tekst postepeno zadobija oblik terapije (ne čitaoče, nije u pitanju gnjecava sentimentalnost, već logoreja koja se leči skribomanijom!), to je red da ga nekako završim. Mogao bih samo da lupim tačku, ali to ne bi bilo fer prema onima koji su se borili sa dobrom voljom da bi stigli dovde, a tu ih sačekala samo ".". Zato čitajte dalje…
 
Kritičarevo priznanje:
In the mood for love  je najlepši film koji sam ikada gledao (moja tipkačica me gleda s nevericom: No way!). Inače, tipkačica slabo govori srpski, a ja govorim broken english, pa ako je verovati svemu onome što sam napisao, na pomolu je ljubav. Tako nehotično potvrđujem ono što je dosad uspevalo samo istinskoj umetnosti: životom potvrđujem svoje pisanje. Za istinitost teorijske pretpostavke čitajte naredni broj Rusha.
 
Nikola Varagić
34. broj RUSH! eZine-a možete preuzeti sa www.rush-industry.net


[1] Lost in translation je ujedno i naslov sjajne knjige Eve Hofman. Hofmanova je rođena u Poljskoj, a u pubertetu je, zajedno sa roditeljima, emigrirala u Kanadu i tek tad je počela da uči engleski. "Rađanje" u novom jeziku tj. određenost identiteta (novim) jezikom centralna je tema knjige. Pogledati : Izgubljeno u prevodu, Eva Hofman, Geopoetika, Beograd, 2002.
[2] Iz perspektive poznatog prezimena, koje se preteći nadnosi nad ambicijom deteta, čini se da je Nicholas Coppola odabrao lakši put: promenio je svoje prvobitno prezime u Cage.
[3] Istina, niko nije više spominjao seks od junakinja serije "Sex and the City", ali kako je diskurs kojim se one služe sasvim muški to one svojim jezikom dovode u pitanje sopstvenu rodnu pripadnost. Četiri konvencionalne veze (tri od četiri muškarca su sasvim prikladno milioneri) u kojima završavaju junakinje najbolja je potvrda da njihov diskurs ne problematizuje rodnu dominaciju već samo reprodukuje davno uspostavljeni falocentrizam, koji je za žene sa emancipatorskim ambicijama već predvideo mesto unutar svog diskursa i tako u sebe inkorporirao njegovu potencijalnu subverzivnost. Diskurs junakinja se oslobađa, sasvim tradicionalno, kroz tračarenje uz kafu.
[4] Za američke strahove pogledati Bowling for Colombine Michaela Moora. Za strahove neudatih žena pročitajte šta kaže Gina, junakinja sjajnog filma Beautiful girls: "At first, after the breakup, you’ll have these visions of you alone, 57,58, walking around, wearing a nightgown, your hair in a bun, maybe you’re a librarian, heating up a can of soup for one, and worrying about the cobwebs that are growing in your womb".
 

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *