U kafani Proleće uvek naručujem pileće belo i spanać.
U Proleću je uvek frka da li imamo dovoljno para.
“Račun ,molim!”- je natopljen strahom i ako čujem 1.300 din osećaj olakšanja zahvati i hotel Palas.
Moj fan i ja sedimo u Proleću.
Pre toga smo išibane vetrom.
Pre toga mi je smestila zvrčku da ostane sa mnom celo popodne.
Htela sam da paničim, ali nisam smela pred njom.
Vrlo damski i samouvereno naručile smo :
– dve teleće čorbe
– karađorđevu šniclu
– pileće belo i spanać
– šopsku salatu
Nemam novčanik kod sebe. Pare su mi u farmerkama, zgužvane i polupocepane. Hoću da pozovem Jovana jer ne umem da izračunam koliko sve košta. Sramota mi se penje kao planinar uz nogavicu. Ne mogu da jedem i šta ću drugo nego da se isfoliram, pitam konobara onako ženski kolko je sve to, onaj fazon kao ni ne zanima me, al pitam jer mi dosadno.
Kada mi je rekao cifru otvorio mi se apetit, razbaškarila sam se kao šerif. Živelo Proleće i pileće belo, vetru šibaj kol’ko ‘oćeš, ti mala maštaj i pričaj, ja te ni ne slušam, ja sada žvaćem.
Sad se vrati tamo i naplati im reklamu. Jos bolje , reci Jovanu da ode da naplati!