Moje oči potamne kad se razbesnim, ali postanu gotovo providne kad sam bezvoljna. Sada sam apatična i gotovo ne osećam okruženje niti sebe. A ja tako volim da crnilo širim, volim da besnim. Apatija je tromo sluzavo čudoviste koje je u meni i poništava bes, čini me providnom. Umem da se vidim u budućnosti, dobro podnosim prošlost, ali sadašnje stanje je nepostojeće za moja čula i duh.

Jedino što osećam je glad. Volela bih da nisam gladna i da mogu da nastavim da hodam. Hodanjem nada ispupi, ne smem da stanem. Grad je savršen, imam bundu, nije mnogo hladno, tako bih da nastavim hodanje po brdovitim predelima.

Grad se najbolje oseća kada si usamljen, tada je samo ti i grad. Ljudi će biti lepi još samo večeras, posle se niko neće videti, posle dolazi histerični decembar.

Nekad, kao upravo sad jako patim za realnošću.To me opterećuje. Realnost je sada glad koju bi da izignorišem. Hodaću ka hrani i želeću da je topla, ali to nije dovoljno da bi me sadašnjost primetila, treba joj priložiti još dokaza, još samo malo dokaza, pa da se provučem. Onaj fazon, fali mi jedno pitanje da prođem ispit i sve tako mi promakne za dlaku i to je standard kod mene, uvek promakne za to vrlo malo.

Moje telo želi indi. Svesno. Moj emotivni milje želi korak nazad i to celu deceniju nazad.

Ne treba mi nafrakanost i hemijski derivati panka, samodovoljnost brit popa. Moje telo želi indi i to ne bilo koji, već samo indi-begi-dance.

Kada bih birala da budem muzika bila bih indi-begi-dance, samo to. Bila bih vazduh unutar te široke odeće, bila bih suština unutar zelene jakne sa kapuljačom i adidas patikama. Polne razlike se brišu i nevinost se stavlja na tron, svi izgledamo slično i teško vreme tek predstoji, ali to ne znamo.

Nikad nisam otišla dalje od The Stone Roses, nisam nikad ni morala, tu imam sve i emo i dance i hormone. Moj pik se završio 1996. i zato moje telo želi indi, da ponovo oseti bes, dance i bezbrižnost. “Love spreads” može uvek da me nokautira, opet, opet i opet.

Indi-begi-dance kao muzički podžanr je trajao jedva 18 meseci, meni je od ‘96 legitimna uteha i povremeni prijatelj.

Kasetofon, kasete, tea peć, restrikcije struje, loše ocene, nemanje pojma ni o čemu, teško nabavljanje albuma, kaseta košta 10 dinara, ali ima samo najpoznatijih naslova, ploče, presnimavanje, vhs, čudo tehnike: može da se sa spota pesma snimi na audio kasetu, čekanje spotova, ne može da se nosi večera u dnevnu sobu i da se gleda tv, ali sme da se pojača do daske da se čuje muzika dok se večera, nepostojanje malih brojeva bilo koje vrste odeće, sve što nosim mi je veliko, nasleđene košulje od braće, pantalone, teksas jakne, prazne prodavnice, grozan kačkavalj iz Bugarske, no glamur samo sivilo, tvrde žvake, premotavanje, odmotavanje, kidanje traka, čekanje da se najzad ode u diskoteku, navikavanje na vrlo glasnu muziku, strob po prvi put, boli me glava i oči od njega… ushićenost pri svakom novog zvuku, ravijanje sposobnosti nespavanja…

To je bio moj indi, a onda sam postala nezavisna i indi u meni umire.

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime