Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!

Potpuno neverovatno ali Jatov avion nije kasnio više od najavljenih pola sata, tako da je mrak tek počeo da pada dok smo se gliserom približavali Nebojšinom brodu. Video sam ga još iz daljine i mislio da je u pitanju optička varka, ali što smo bili bliži postajao sam svesniji činjenice da se radi o verovatno najvećoj jahti koju sam ikada uživo video. Pretpostavio sam da pripada njegovom dedi, a ubrzo sam na zadnjoj palubi video Nebojšu kako me dočekuje obučen u šorc i belu košulju.

–    Dobrodošao na moj skroman čamac.

Rukovali smo se, a njegovo lice je blistalo od sreće.

–    Samo pravo ovim putem i dolaziš do glavne palube, pokazao mi je rukom na bočni prolaz koji je bio širok barem metar i po.

–    Ti ne ideš.

–    Samo da obavim jedan poziv i tu sam, pokazao mi je telefon.

Verovatno mi je trebalo oko 15 sekundi da prođem celu dužinu broda, ali imao sam utisak da je dugačak par stotina metara ako ne i kilometar. Mimoišao sam se sa kelnerom u večernjem odelu i sa sve belim rukavicama koji mi je klimnuo glavom, kada sam odjednom iskočio na ogromnu prednju palubu broda. Bila je popločana hrastovim brodskim podom izlakiranim tako da je izgledala kao da hodaš po staklu i dovoljno velika za sigurno stotinak ljudi.

Ipak, skroz na suprotnoj strani palube stajala je samo jedna osoba. Kako je sunce bilo sasvim nisko na horizontu jedino što sam prepoznao je da se radi o ženskoj figuri u laganoj crnoj haljini.

Bila je to Ana. Nisam mogao da je prepoznam, ali sam video auru koja je okruživala.

Zagledana u zalazak sunca na pučini nije primetila da prilazim, pa sam joj bešumno spustio ruku na leđa.

Okrenula se sasvim polako i pogledala me u oči istovremeno mi sklanjajući ruke.

–    Prva lekcija u svakoj školi plesa je da se ruka na devojčinim leđima drži visoko. Samo seljaci ih drže na dupetu devojci, rekla je i tek onda se lagano okrenula.

–    Seljak sam znam, pomislio sam ali prećutao.

Imala je puštenu kosu i bila je u svilenoj haljini.

–    Pogledaj koliko je lepo, rekao sam.

–    Predivno. Skoro da bih mogla da se naviknem na ovo.

Ćutali smo još neko vreme, a onda je odjednom prekrstila ruke, ispravila se i okrenuta ka meni.

–    Stvarno si seljak, ponovila je gledajući me u oči, dok je Nebojša polako prilazio sa tri čaše šampanjca.

–    Nadam se da vam se dopalo moje malo iznenađenje. Doduše Ana je još u Atini shvatila moju zamisao. Čuo sam da imate neke nerazjašnjene stvari, pa mi je palo na pamet da bih mogao da pomognem. Kad sam već ovde, pružio nam je visoke laše za šampanjac.

–    A što se tiče novih projekata zaista imam neke ideje. Ali sutra o tome, nasmejao se punim licem izgledajući kao najsrećniji čovek na svetu otvarajući bocu Moet šampanjca.

Pomirisao je pampur i krenuo da ga baci preko palube u more, ali sam mu ga tražio i stavio u džep. Za uspomenu na neka prošla vremena. Ana kao da je svatila moju ideju pa joj je preko lica preletelo nešto poput kratkog izraza iznenađenja. Primetila je da sam uhvatio njen mig, pa se nasmejala.

–    Za nove početke, nazdravio je Nebojša.

–    Živeli, kucnuli smo se čašama, a u pozadini se čuo Pavaroti.

Ako vam nešto zatreba tu sam, a sutra pričamo o poslu, ostavio nas je same na palubi.

–    Ne bi bio Nebojša kada ne bi izvukao neku korist iz toga, šapnula mi je na uvo.

–    Ma sladak je. Nemoj da si takva, namrštio sam se.

–    To su neke promene u stavu. Ozbiljne promene, gledala me je svojim zelenim očima.

Smestili smo se u fotelje na sredini palube oboje okrenuti ka zalasku sunca koje je videlo još sasvim malo iznad mora koje je bilo bez i najmanjih talasa. Toliko ravno da si imao utisak da možeš da stojiš na njemu.

Prva je Ana progovorila.

–    Ovo je kao na filmu.

–    Skroz.

–    And then, they lived happily ever after.

–    Meni više liči na Nepristojnu ponudu.

–    To bi nekako značilo da si ti Robert Redford a ja Demi Mur.

–    Pa, recimo. A možda je Nebojša Robert Redford.

–    Da, to je bolje, zamislila je Ana.

–    Sutra će nam ponuditi po milion dolara.

–    Za seks sa oboje.

–    Pa sigurno. Ali mi ćemo odbiti.

–    To ćeš ti možda odbiti, nasmejala se.

–    On će pokušati da nas ubedi da je sve na prodaju.

–    Ja ću ipak pristati, ali ćeš ti ostati nepokolebljiv.

–    Sloboda nema cenu, ja ću otići i ispostaviće se da se Nebojša loži na tebe još od zabavišta.

–    Mi nismo išli u zabavište zajedno.

–    Nemoj da si tako kruta. Bitan je zaplet priče.

–    Dobro, onda ću ga ja otrovati kako bih nasledila njegove pare, bila je zadovoljna idejom koje se setila.

–    Ali će se onda ispostaviti da je Nebojša siromašan kao crkveni miš.

Ana se malo namrštila, ali i brzo dodala.

–    Onda ću na sahrani upoznati njegovog dedu i udati se za njega u roku od nedelju dana. On će umreti prve bračne noći, a ja ću postati prva srpska milijarderka.

–    Thou shalt never seduce rich man with week hart…

–    GHD

–    Naravno!

–    Kako znaš za to?

–    Misliš kako bivši najbolji art direktor na Balkanu zna za najbolju kampanju ikada napravljenu?

–    Mislila sam da si izgubio interesovanje.

Diskretno nam je prišao kelner i pitao nas da li smo sada raspoloženi za večeru. Pošto smo se složili za nekoliko trenutaka oko nas se stvorio odred posluge koji su spremali sto.

Glavni kelner nam je predložio ribu za glavno jelo, pošto je popodne upecana i stigla specijalno za ovu priliku u kuhinju. Naravno, dodao je da će kuvar biti više nego raspoložen da nam spremi i bilo koje jelo po našoj želji. Oboje smo bez imalo premišljanja prihvatili predlog i prepustili chief-u izbor ribe i način spremanja, što je konobara skoro pa obradovalo. Ako su u Beogradskom restoranu Langouse kelneri toliko uzdržani da je komunikacija ponekada na ivici incidenta, kao što su ocenili naši prijatelji iz Yellow cab u Vodiču kroz beogradske restorane, onda je ovde bila još za ivicu noža uštogljenija, ali bez neprijatnog elementa. Kao da su doktorirali na nekom Oxford high restaurant university. Otpili smo po gutljaj hladnog Shardone-a, a Ana me je gledala kao da očekuje da ja uradim nešto čime bi ovo veče dobilo još neki smisao sem ovog hedonističkog koji smo uveliko ispunili.

–    Znam seljak sam, nemoj tako da me gledaš, rekao sam.

Iako sam svestan da sam se ponašao kao totalni kreten, nije me bio blam od samog sebe. Kada u jednom trenutku u životu odvališ glavom o zid dovoljno jako, shvatiš da si smešan. Ali da je to sasvim u redu. Da su svi tvoji stavovi o sebi samom egocentrična iluzija koju si stvorio da bi zapušio rupe svojih kompleksa. Ako te pritom nije previše briga za sve to, to je dobar znak da si na pravom putu. Da prihvatiš sebe onakav kakav jesi bez želje da to sakriješ od drugih prikazujući se boljim. Ili ne čak ni boljim nego drugačijim. Sa svim svojim brojnim manama i vrlinama. I pre svega manama, to znači da si na pravom putu. Ja sam bio smešan sam sebi, ali to je bilo skroz u redu. Drugi ljudi su prestali da mi budu jadni. Odnosno, kao što sam sam sebi bio jadan, tako su mi i drugi bili jadni. Dakle, svi su bili u redu. Ceo novi sistem vrednosti je izgrađen. Svi su smešni, ali to je super.

U tom trenutku, dok me je Ana gledala kao zmija žabu shvatio sam da su grč u stomaku i nervoza nestali. Nestale su i moje ambicije na steroidima da budem bolji, lepši brži od svih drugih. A zapravo nije od drugih nego od sebe. I nestala je dosada. Mogao sam da sedim ovde još mesec dana i gledam u more i ne bi mi bilo dosadno. Uostalom šta bih drugo radio.

Ana mi je spustila ruku na obraz milujući me po licu i vratu.

–    Tuborg ipak ima bolju kampanju,  rekao sam a ona je gledala pokušavajući da shvati o čemu pričam. Posle nekoliko sekundi uspela je da se seti našeg dijaloga.

–    Odakle ti sad to?

–    Ali ja pijem Becks. Zato što je bolji.

Poljubila me je u obraz. Spustio sam joj ruke sa lica i gledao ih u krilu. Imala je dugačke prste. Krenuo sam da kažem nešto, ali mi je pokazala da ćutim.

–    Nemoj ništa da kažeš, ponovo me je milovala po licu, a oči su joj se zacrvenele i jedna suza joj se polako slivala niz obraz.

–    Hej, polako sam joj obrisao suzu.

–    Kada sam shvatila šta je Nebojša zamislio, prvo sam htela odmah da odem. Ali sam ostala kako bih ti rekla da si jadni seljak koga sažaljevam i da ne želim više da te više nikada vidim, napravila je pauzu sipajući sebi punu čašu vina.

–    Ali, kada si se pojavio videla sam drugu osobu. To više nisi ti. I promena je… Znaš već godinama ne mogu da shvatim zašto si nesrećan. Možda si uspeo da prevariš sve ali mene nisi. A sada, kao da si ponovo onaj neiskvareni, nevini klinac pun iskrenosti i energije koji me je spasao od pandura ‘97 godine.

Nisam mogao da je gledam kako plače.

–    Izvini, spustio sam pogled.

–    Ne. Nikako ne treba da se izvinjavaš. Samo sam stvarno srećna.

–    Ali polako. Još ima vremena za nas.

–    It wasn’t you. It is me! Jel znaš tu majicu sa Threadless ?

–    Ne.

–    Porastao si mali veseljače. Prevazišao si me. I to je divno. A ja ne bih ispunila svoju misiju kada te ne bih pustila. Možda ćemo se sresti u nekom drugom životu.

–    Sada si patetična.

–    Ali ti si i dalje seljak, podigla mi je ruku i smestila mi se u krilu. Pogledaj koliko je lepo nebo.

–    Kao naslikano.

Sledeći deo romana pročitajte ovde 25. marta!

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime