Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!

Posle mesec dana života na TV-u i Pringles-ima izašao sam iz kuće. Prvih nekoliko dana sam mislio da sam uradio pravu stvar, svima im pokazao baš ono što su zaslužili i slično. Sledeća faza je bila anksiozna, sa izraženim samokritičnim elementima. Na kraju, sedeo sam ispred TV-a i zajedno sa bratom, Zevsom pored nogu i posle nekoliko čaša Pelinkovca verbalizovao bar ovih nekoliko stvari:

1.    Da sam ispao neviđeni seljak

2.    Da jesan neviđeni iskompleksirani seljak

3.    Da niko od mojih prijatelja nije zaslužio ovo što sam im priredio

4.    Da ne znam šta ću dalje da radim u životu. Ni po jednom pitanju.

Vozio sam bicikl savskim kejom ka Ostružnici nadajući se da neću naleteti ni na koga poznatog. Mesec dana nerada, dosade i preispitivanja mi nije prijalo, a sunce i fizička aktivnost pokrenuli su neke pozitivne mehanizme. Setio sam se roditelja koji su mi pričali kada sam bio mali da samo glupim ljudima može da bude dosadno. Mrzeo sam ih zbog toga ali sada sam prvi put pomislio da je to možda istina. Možda i jesam glup kada dozvoljavam da mi se dešavaju ovakve situacije.

Sedeo sam kod srušenog starog Ostružničkog mosta. Izvadio telefon i njegovom kamerom napravio par snimaka gvozdene konstrukcije. Posle otprilike milion godina imao sam ideju! Za dizajn, za projekate, za studije, za kampanje i copy-e. Nisu to bili jasno definisani koncepti, već više želja da se nešto stvori. Možda po prvi put posle deset godina kreativna energija je počela da se budi i to u pravom smeru. Želeo sam da fotografišem, da crtam, da radim u Photoshop-u, napavim autorsku izložbu. Želeo sam da napišem knjigu. Ili bar kratku priču. I da ih objavim.

Možda  zaista moraš da padneš mnogo nismo da bi mogao da se uzdigneš. Da padneš pred sobom pre svega, ne toliko socijalno. Iako jedno povlači drugo verovatno.

Skoro godinu dana kasnije na Belgrade Design Week sam čuo Mirka Ilića kako kaže da se mnogi mladi kreativci previše rano prodaju. Tada sam tačno znao o čemu priča. Jedini način da se izvučeš iz učmalosti koja proizilazi iz te prerane prostitucije sopstvene kreativnosti jeste da se povučeš iz svih poslova i radiš za džabe. Da radiš samo za sebe. Samo tako ćeš možda uspeti da oporaviš svoj talenat.

Pozvao sam sam Aleksa i 20 min kasnije sedeli smo u BRE na Vračaru. Samo sto smo poručili po Becks telefon mi je pozvonio ali identifikacije nije bilo. Pretpostavio sam da zove neko iz inostranstva, verovatno neko od partera agencije, pa sam bio u dilemi da li da se javim. Bio je ipak Nebojša. U trenutku sam pomislio da mu opet treba neka besplatna usluga, ali se i brzo samo ukorio u sebi. Pa šta i ako je tako. Znanje nije potrošiva kategorija.

– De si matori, glas je kasnio što je ukazivalo da zove iz dalekog inostranstva.

– Kako ide novina.

– Ej pa nije loše krenulo, pokrećem još neke projekte uskoro, pa organizujem malu promociju za prijatelje. Pustiću ti na mail sve detalje, i naravno očekujem da se pojaviš. Imam neke ideje za zajedničke posliće pošto shvatam da si sada freelancer, nasmejao se bez imalo zajedljvosti.

– Kapiram da će gosti sami plaćati pića, a možda čak i ulaz, rekao je Aleks u prepoznatljivom stilu i uvukao dugi dim Marlboro Lights.

Klimnuo sam glavom razmišljajući da li želim da se pojavim na takvom mestu. Sigurno će biti ljudi iz posla, koje nisam želeo da vidim.

– Nisam siguran da ću biti u stanju da se pojavim tamo!

– Ma zar je bitno. Ko ga jebe. Glupi grebotor, nastavio je Aleks.

Otvorio sam kesicu pistaća i i gledajući u flaše Becksa pomislio da je Ana možda bila u pravu.  Becks kampanja je ipak bolja. Poručio sam Becks. Mada je to možda samo zato što je Becks bolje pivo.

U pičku lepu materinu! Mrzim marketing, pr, primenenu psihologiju i teorije komunikacija! Mrzim prevare svih vrsta i samoobmanjivanja!

Predhodne dve nedelje sam mrzeo sebe a izgleda da su zaštitni mehanizmi počeli da mržnju prebacuju na posao. Mada, u tom trenutku sam shvatao da marketing jeste zloupotreba kreativnosti kojoj jedina svrha treba da bude ona sama po sebi a ne nešto drugo. Neki glupi posao i nečija jadna zarada.

Kada se kreativac razočara svi najebu, rekla mi je posle nekoliko čaša kajsiovače drugarica na početku mog vrtoglavog uspona u poslovnom svetu.  Pun samopouzdanja, mislio sam da priča gluposti. Ali sada znam na šta je mislila. Iako sam prilično daleko od toga da ću da poludim i svoju kreativnost, za koju nisam ni svestan da li i dalje posedujem, iskoristim kako bih se obukao u futurističko odelo, postao zli master of the universe i od Ujedinjenih nacija tražio ONE MILION DOLARS, ili ću uz pomoć revolucionarnog otkrića LASERA  udarim po svetskim prestonicama kako bi svi najebali. Više sam bio u fazonu da ću sebe da sjebem svestan činjenice koliki sam seljak. Kako ipak nisam autodestruktivna osoba, citiraću sebe: Dobar konj ima hiljadu mana a loš ni jednu. Svi grešimo, pa čak i najbolji. Najbolji čak i najviše greše. U prvom trenutku sreće, pošto sam sebi tako racionalno objasnio da sve i nije tako crno otpio sam gutljaj piva samozadovoljno se smeškajući, po prvi put posle mnogo godina.

Sledeći deo romana pročitajte ovde 23. marta!

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime