Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!

Ana je odmah zaspala sa glavom na mojim grudima slušajući Magou sa svog belog iPoda, album koji je samo ona mogla da iskopa. Mislio sam da ću kao i prošle noći ostati dugo budan, uzbuđen i srećan, ali je umor bio jači čak i od mojih ideja, pa sam i ja zaspavo samo par trenutaka kasnije.

Probudili smo se istovremeno.

–    Jel sam ti rekla, siktala je Ana otvarajući pakovanje Orbita i razvlačeći se pre toga preko mene kako bi ga dohvatila sa stočića koji je stajao pored. Osetio sam njene grudi i “pišnu kost”, a ona je sigurno osetila moju jutarnju erekciju. Očekivao sam neku prozivku, ili makar komentar na taj račun, ali Ana je još jednom potvrdila svoju  nepredvidivu prirodu i napravila se blesava.

–    Šta jel si mi rekla?

–    Aha, nervoza jutarnja. Neke stvari se neće nikada promeniti.

–    Ma da. Šta jel si mi rekla?, bio sam uporan ali ne i nešto nervozan. Sigurno ne kao što sam nervozan u kancelariji radnim danima ujutru, kada mi se do 11 niko ne obraća osim u slučaju krajnje nužde.

–    Vidiš da je bolje što smo ostali u Novom sadu, rekla je Ana stavljajući pastu za zube na četkicu i gledajući ka preostalim tihim prostorijama – ladno su svi već otišli.

Moja prva ideja je bila da se svakog jutra vraćamo za BG, kako ne bi spavali po kojekakvim usranim buđavim rupčagama prilagođenim trodevnom iznajmljivanju mladim Exit džankijima. Meni kao uglednom direktoru poznate marketinške agencije (čitaj najrazmaženijoj gradskoj faci ikada) taj koncept, koliko god voleo muziku i taj, što bi mladi rekli duh Exita, ipak nije baš sve odgovaralo.

–    Bila si u pravu! Actually I’m as good as new!, složio sam se i istovremeno otkrio fenomenalnu, osunčanu terasu s pogledom na Dunav – Kada bi samo….

–    Kafa?, rekla je Ana intonacijom baš kao sa reklame, koju smo inače mi radili. Stajala je držeći u jednoj ruci konzervu Nesscafe, a u drugoj mleko, a kada je videla moj izraz lica osmehnula se na potpuno isti način kao kada sam pronašao papirić sa njenim brojem telefona u džepu vijetnamke.

–    Ne! Ti nisi čovek, odmahnuo sam glavom ulazeći u kupatilo. Mrzim da me zbunjuju ujutru. Skoro isto koliko i general Paton voli miris napalma u zoru.

–    Ana, ukočeno sam stajao u hodniku – ustvari mislim da oni nisu VEĆ otišli, nego UOPŠTE nisu došli.

Pokazao sam prstom u pravcu ulaznih vrata na kojima je ključ stajao u bravi.

–    U jebote. Ladno smo ostavili ključ u bravi.

–    Ne mogu da verujem kakvi smo magarci, tražio sam telefon po sobi.

–    To je zato što si me sinoć ložio da si izgubio ključ. Prizvao si lošu karmu.

–    Čekaj, a kako nismo čuli zvono. Možda nisu ni dolazili.

–    Ma noćas ne bi čuli ni četu vojske. Sad ćemo da vidimo, ali Aleksov telefon se čuo iz druge sobe.

–    Divno, zaboravio je telefon. Zovi Minu.

–    Gde ste, Mina se odmah javila.

Pokušao sam da čujem razgovor prislonivši glavu tik uz aninu puštenu kosu.

–    Važi, vidimo se uskoro, rekla je.

–    I, bio sam kao i obično nestrpljiv.

–    Evo ih na tvrđavi još uvek. Sad će da siđu do grada.

–    Pa jel su dolazili noćas?

–    Nije mi rekla.

–    Što je nisi pitala?

–    Nisam smela. Ma jebi se bre, evo ti telefon pa je pitaj, izdrala se na mene i smestila u pletenoj stolici na terasi. Ja sam joj stajao ispred nje naslonjen na ogradu terase.

–    Skloni svoje mršavo dupe odatle, zaklanjaš mi sunce i pogled, šutirala me je.

–    Pa i nije ti neki pogled.

–    Ha, sigurno je bolji od tvog dupeta.

–    Nisi tako ranije mislila sestro. Da ti nisu porasli standardi u međuvremenu.

–    Ma ne, standardi su opali, ali nešto ne volim mršava staračka dupeta, krenula ponovo je da me šutne, ali sam joj uhvatio nogu.

–    Ali zato voliš da te golica jedan ovakav matorac, zar ne, držao sam joj nogu i golicao je po stopalu što nikada nije mogla da izdrži. Pokušala je da oslobodi nogu i celu kafu prosula po beloj majici u kojoj je spavala.

–    Vidi šta si uradio, sedela je a tamne bradavice su joj se ocrtavale ispod skroz mokre majice.

–    Pa kad ovo vidim i nije mi žao, pravo da ti kažem, gledao sam je u sise kada mi je šljunula u facu celu sadržinu moje šolje i otišla da se presvuče.

–    Magarčino! Napravi mi novu kafu.

Sledeći deo romana pročitajte ovde 19. marta!

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!

2 KOMENTARI

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime