Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!

Išao sam ka Terazijama i Demokratskoj stranci sa šizofrenično pomešanim osećanjima: sreće zbog Ane, zabrinutosti zbog svega, straha zbog Aleksa i Mine, samozodovoljstva jer sam utešio Tamaru, ludila zbog premora i ko zna čega sve još. Probijao sam se kroz prostorije Demokratske stranke krcate povređenim ljudima i uplašenim stranim novinarskim ekipama. Pošto sam definitivno ustanovio da ih ni ovde nema i da sem nekih prepoznatljivih faca nema nikog dovoljno poznatog sipao sam u grlo vreo čaj pokušavajući da razbistrim misli. Pronašao sam nekog dečka iz DS koji je delovao dovoljno mirno, pa sam od njega pokušao da saznam da li postoji nekakav spisak uhapšenih ili povređenih.

–    Naravno da ne, rekao je više zabrinuto nego cinično.

Objasnio sam mu situaciju, i pitao šta misli o tome da odem do Urgentnog i vidim da li su možda među povređenima.

–    To ne smeš da uradiš. Urgenti je pun pandura i samo čekaju takve.

–     Pa šta da radim, pitao sam skroz uništen.

–    Sačekaj ovde. Možda ćemo imati uskoro neke informacije iz Urgentnog. Ali nikako nemoj da ideš tamo. Najebaćeš. Popi topao čaj, ni ti mi ne deluješ baš ok, uhvatio me je za nadlakticu, potapšao po ramenu i otišao dalje.

–    Kako se zoveš, pitao sam ga za slučaj da mi ova informacija zatreba.

–    Bojan, osmehnuo se shvatajući zašto ga pitam.

Klimnuo sam glavom i seo na jedan od stolova u prostoriji koja je gledala ka Terazijama i skoro da sam i ja zaplakao.

Nešto kasnije Bojan je izašao iz jedne od zatvorenih kancelarija sa spiskom papira – imamo spisak povređenih ljudi koji su završili u Urgentnom. Oko njega su brzo krenuli da se guraju novinari, a kamermani su uključili dodatna svetla sklanjajući ljude ispred sebe. Skočio sam, ali i shvatio da ne vredi da se guram i da tih par minuta ništa neće promeniti. Tada je jedna od DS devojaka prošla pored mene sa iskopiranim spiskovima povređenih.

–    Jel mogu da dobijem jedan taj?

–    Naravno, pružila mi je nekoliko A4 papira.

Brzo sam pogledom prelazio tražeći prezimena Lazarević i Savić. Našao sam jednog Lazarevića, ali Miodraga. Još jednom sam prošao spisak i kada sam definitivno ustanovio da ih nema ni sam nisam bio siguran da li sam srećan ili tužan. Ovo ipak nije ništa značilo. Možda spisak nije precizan, možda su uhapšeni, možda su ubijeni a ne povređeni. 

Sledeći deo romana pročitajte ovde 16. marta!

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina! 

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime