Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!

 Ane ponovo nije bilo na Trgu. Ni kod Doma omladine. Ni u šetnji. Ni u Kolarčevoj, Makedonskoj, ni kod Narodnog pozorišta. Ni kod Aleksove keve u dnevnoj sobi. Ni nedelju dana kasnije. Ni mesec dana kasnije. Celu večnost, a moje stanje se pogoršavalo iz dana u dan. Amok. Kombinacija zime, demonstracija, neprekidne potrage za Anom i svega što je moglo da se skupi potpuno me je uništilo. U polu snu sam lebdeo prolazom kod Zelenjaka u pravcu Trga republike.

Te večeri su kolone koalicije Zajedno kretale sa različitih mesta u gradu. Iako sam sa Vukom  hteo da krenem sa Novog Beograda ka Trgu, krenuo sam ranije do Aleksa gde je trebalo da popijem čaj i pokušam da mu pomognem u smirivanju keve. Tetka Nadica je jedna od suspendovanih novinara koji su iz Radio Beograda bacali papire za vreme protestne šetnje. Aleksov ćale je umro 1995. godine, jedne sunčane nedelje pošto ga je usred fudbalske utakmice strefio infarkt. Aleks i keva su živeli od njene novinarske plate, što bez rođaka na selu koji bi slali piliće i krompir ili bogate familije iz inostranstva nije bilo baš lagodno.

–    Kevo, sad kad skenjamo govedo sa dedinja ima da te postave za glavnog urednika tog jebenog Radio Beograda.

–    Nemoj da psuješ Aleksandre, rekla je tetka Nadica gledajući zamišljeno u pravcu Dunava.

–    Ma biće to sve u redu. Par dana će da vas plaše pa će vas vratiti na posao. Ko će da im radi, pokušao sam da je utešim, ali bez vidnog uspeha, jer je i dalje gledala kroz prozor ne menjajući ama baš ni malo izraz lica, što mi je bilo skroz zastrašujuće verovatno zbog moje paranoje izazvane hroničnim premorom i nedostatkom sna. Pomislio sam da tetka Nadica možda planira da se ubije. Baš tako je izgledala. Mina je ušla u stan i zagrlila Aleksovu kevu, pa se atmosfera ipak malo pomerila sa apsolutne nule.

–    Strašno je to tetka Nadice. Ali nemojte da se brinete. Sve će se to srediti. Mi smo uz vas, zagrlila je Mina pružajući joj teglu ajvara – poslala vam je moja mama!

Ja sam ćutao sve vreme pomalo dremajući sa Aninom senkom pred očima, a pomalo razmišljajući o najgorim scenarijima koji mogu uslediti i perspektive mi uopšte nisu obećavale. Šanse da tetka Nadicu zaista vrate na posao su bile male, dok po ulicama prebijaju ljude, gase nezavisne radije i uništavaju nezavisne novine. Sada sam ja gledao zabrinuto ka Dunavu poluzatvorenih očiju, a tetka Nadica je očigledno bolje raspoložena zbog Mininog prisustva otišla da skuva novu turu čaja.

– Stavite Rtanjski, ako vam nije teško. Nešto me grlo boli, rekao sam prelazeći u Aleksovu sobu. I ne bolelo me!

Aleks je sa neke drndave kasete pustio Darkwood dub.

–    Brinem se za kevu.

–    Vidim, očekivao sam da će početi da histeriše, ali je ipak bio čudno miran što je ukazivalo da je zabrinutiji nego inače.

–    Sutra bih otišao. Znaš da me je Marko zvao da dođem u Kanadu? Misli da njegova firma može da mi sredi papire. Muka mi je i od Miloševića, i od mitinga. I od vojnog odseka.

Ćutao sam.

–  Muka mi je jebenog margarina – pogledao je u pravcu tanjira sa dva parčeta polubelog hleba namazanih margarinom – ali ne mogu kevu da ostavim ovde samu. Možda bi ipak trebalo da uzmem i odem, kad već imam priliku. Nisam pametan u pičku materinu.

Uzeo sam parče hleba i otpio gutljaj vrelog čaja koji je Mina upravo donela.

–    Kako ovo prija, rekao sam osetivši kako mi se bol u grlu smiruje.

Aleks se nasmejao, verovatno zbog jebenog margarina na hlebu.

Sledeći deo romana pročitajte ovde 13. marta!

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina! 

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime