Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!

Vozio sam 180 Km/h po jebenom pokušaju od auto puta sa tri trake od kojih je jedna zajednička i razmišljao da li će nam neki nadrogirani klinac u ćaletovom autu skratiti život ili će se ipak kerovi nacrtati u zasedu iza nadvožnjaka kako bi isprosili džeparac za pivo i kurve.

Ana je pokušavala da pronađe B92 na radiju usput komentarišući narodnjačke stanice.

–    Čim se popnemo na most kod Beške moći ćeš da ih uhvatiš na 92.5 – rekao sam izbegavajući dve ogromne rupe na putu.
–    Put je užasan ka Beogradu, rekla je Ana i otvorila kesicu pistaća koje je zajedno sa Trojan kondomima zaboravila a možda i namerno ostavila u kolima.

Jel si probao ove – stavila mi je nekoliko očišćenih pistaća u usta otvarajući kutiju kurtona.

–    Pistaći ko pistaći. Nešto ne vidim razliku…

–     Ne mislim na pistaće budalice – nasmejala se – Trojan jel si probao.

–    Video sam u Londonu prošle godine. Nisam znao da ih i ovde ima – mumlao sam žvaćući pistaće.

–    Ustvari mi je super što idemo nazad u BG. Baš je road trip fazon, kao kada smo bili klinci  – nasmejala se Ana, pokušavajući da me oraspoloži.

Ana se, za razliku od devedeset devet posto ekstra riba razlikovala po tome što je sa neviđenom pažnjom posmatrala sve što se događa oko nje. Čak i one stvari koje nemaju previše veze sa njom, a pritom je i, potpuno neverovatno, pokazivala iskreno interesovanje za ljude oko sebe.

Samo što smo prošli Bešku video sam zeleni fluroscentni prsluk na sred puta i pandura kako maše crvenom svetiljkom.

–    E do jaja. Ovakve stvari se samo meni dešavaju – otvorio sam prozor kako bih se otarasio alkoholnih isparenja.

–    Dobro veče – rekao je brkati pandur – ličnu karu, vozačku…

–    I saobraćajnu dozvolu – pomogao sam mu, ali pandur nije reagovao na foru. Sranje, pomislio sam.

–    Vozili ste 174 Km/h – rekao je gledajući moja ofucana dokumenta.

–    Nemoguće – rekao sam izlazeći iz auta. Iz nekog razloga panduri mnogo gotive kada izađeš iz auta. Valjda se osete počastvovanim što si ustao zbog njih.

–    Nemoguće? Ako ja lažem kamera ne laže, rekao je pandur, sada već u srećnom fazonu što će moći da se izdrkava na nekom pametnjakoviću koji hoće da se raspravlja.

–    Ne radi vam dobro taj radar. Vozio sam bar 185, rekao sam smejući se.

Pandur me je pogledao ispod oka sa jednom podignutom obrvom. Ili će da popije foru, ili će tražiti da duvam a posle toga nas uhapsiti zbog pokušaja davanja mita, vređanja službenog lica i opiranja prilikom privođenja. Mrzim pandure! Mrzim ih protesta 96–97. Ma, mrzim ih od devetog marta ’91. kada sam roditeljima rekao da idem da igram basket i otišao na Trg zbog Vuka. Mrzim ih i pored toga što su se pravili ludi petog oktobra.

–    I šta ću sa vama. Šta da pišem?  – pitao je pandur, a ja sam se nasmejao sada već siguran da ćemo se jeftino izvući.

–    Ma nećete ništa da pišete – rekao sam.

–    Kako bre ništa sine. Ajde pojas makar da pišem. A čime se bavite.

–    Moja devojka i ja smo novinari, rekao sam pokazujući svoju staru propusnicu TV Politike.

–    Jao novinari – rekao je pandur vraćajući mi dokumenta – ajde bežite mi sa očiju.

–    Otvorio sam novčanik i izvadio 500 dinara – popijte pivo na moj račun – pružio sam mu zelenu novčanicu.

–    Pa da posle piše u novinama, policajac primio mito.

–    Neće ništa da piše – ubacio sam mu pare u džep od košulje i krenuo ka kolima.

Čim smo odmakli sa lica mesta Ana je počeka da vrišti pojačavaći Cups od Underworld koja je pičila na radiju.

–    Koja si ti budala! – provukla mi je ruku kroz kosu – Nemoguće! Vozio sam bar 185! Jebote mislila sam da će da nas uhapse.

–    Ma opušteno – pravio sam se faca.

 

Sledeći deo romana pročitajte ovde 29. februara!

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!

 

Napiši komentar

Unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime