etiopija

rof afrike

Nije bilo sunca tog jutra. Hladan vazduh se uvukao u moje kupatilo kroz malešni prozor.
Spustio sam roletene, obukao zimsku duksericu i skuvao čaj.
Vrteći programe dugmići su se sljubili s podlogom daljinskog. Neko je prolio sok po njemu i od tada se mučim sa njim.
Razmišljao sam da kupim novi ali nezgrapnost ovog daljinca pomaže mu u opstanku u mojoj kući.

Hladno jutro, daljinac i ja, društvo koje vodi neminovno bolu u mojim očima.
Bio sam uporan. Gledao sam u tu kutiju nekoliko sati, sve dok nisam počeo da trljam oči i trepćem neprestano.

“Srbija danas”, je bila jedna od zanimljivijih emisija, tog dana na programu.
U selu Stevinci, pokraj Muljunovca, trojica Etiopljana azilanata se sprema za maratone širom Sveta, kontam osim maternje im zemlje. Na maratonima će nastupati “pod „našom”” zastavom. Kuul!
Nose trenerke sa “našim” obeležjima. Na ledjima piše velikim slovima SRBIJA.
Izveli su i neku tradicionalnu igru Etiopije na kraju priloga.
Pitam se, dok ih gledam, da li im je hladnom. Meni jeste!
Nema sunca i dah se ledi napolju.

Došunjali su se uskoro ovi moji. Uneli su onaj vanjski smrad i razhladili sobu.
Imali su na sebi jakne ali ne one “za prelazni period” nego zadrigle zimske.
Hladno je sigurno!

“Ne radi ti daljinac!”, jedan od njih se već zalio.
“Ni ti ne radiš pa si tu!”, konstatovao sam i nastavio,“Šta njemu treba? Par baterija na nekoliko meseci i to je to. A tebi?”
“Meni? Zadovoljio bi me jedan sunčan dan!”, rekao je.

Nestalo je struje. Pokupili smo svu ćebad i umotali se.

Oblak dima u sobi, miris i tišina.
“a kada bi se preselili negde? Recimo Etiopija ili nešto tako!”.
“daleko je to, daleko.”
“daleko? Koliko nam treba goriva do tamo?”
“dva, tri litra, kapiram, ne više.”
“nećeš više? Super, ostaje više za nas!”
“Litara… ne više od dva, tri!”
“A, to!”
“pa da, idemo tvojim golfom! Kakve su ti gume?”
“dobre! Izdržaće do Zlatibora, sigurno! Ma, samo da nije ovako hladno, izdržale bi one i više.”
“nema veze! Od Zlatara idemo stopom!”
“Od Zlatibora, misliš?”
“Svejedno! Moramo stopom pa moramo.”

Praznivši pepeljaru uskomešao sam vazduh u prostoriji.
“ala duvaa!”
“Ala!”.

Bez kucanja, struja je osvetlila prostoriju.
“Nije ni ovde loše samo da nije hladno.”
“Ma, idemo u Etiopiju, odmah! Spemajte se!”.
Seli smo u moja kola. Nisu htela da upale.
“kako da stignemo ovim kršom do Zlatara?”.
“ZLATIBORA!!!”.
“to! Kako?”
“jedino da ti izadješ pa poguraš malo!”
“nema šanse, hladno je napolju mnogo”.
“Onda ništa! Hajmo unutra, ima Slagalica u 7!”
“Aje!”

Uključio sam tv i blenuli smo u njega.
“Asocijacije, kako to volim!”
“B2… Rog!”
“Kolona B, Afrika!”
“A3… Haile Selasije.”
“Konačno rešenje… Etiopija?”
“tačno! Bravo!”

Sjurili smo se u moju garažu, ubedjeni da nas Etiopija zove, seli u moj auto koji opet nije upalio.
“E brate, aj kupi nova kola!”

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *