doba

pocetak i kraj

Starost je stigla. Kucala je nekoliko puta ali je niko nije pustao unutra. Ona je bila uporna. Kucala je sve jace, zvonila, grebala po vratima. Vrata se inace otvaraju, kao i u svakoj kuci, ali je gospodja Starost htela da bude dostojno docekana i ugoscena. Ukucani su pored Nje prolazili svakog dana. Pa, bila je ispred vrata. Kada bi se vrata otvorila Starost bi se nasmejala i pomislila “oh, konacno! Sad cu uci u ovu malu kucu i pomeriti vreme u napred. Samo da me pozovu.”. Medjutim, niko je nije hteo. Svi su je se gnusali, pricali o smradu koji ostavlja za sobom, sedim vlasima, samoci o kraju koji ona donosi sa sobom. Gospodja Starost je svakog dana bila zanemarena. U kucu su ulazili gospodja Sreca, gospodja Nemastina, gospodja Bolji Dani, gospodin Zivot i jedan izuzetno fin mladic, gospodin Mladost. Ovaj mladic se Starosi svideo. “Taj polet, svezina, moc…taj zivot…Ah!”, mislila je Starost. Imao je je ovaj gospodin sve sto Starost nije. Smatrala je sebe savrsenom za njega a medju ostalim gospodjama bila je ismevana. “Starosti, zasto se nadas kada je jasno da neke stvariri nikada ne idu zajedno?!”, rugala se gospodja Zivot gospodji Starost. Starost je bila mirna, strpljiva i svesna da uvek dodje trenutak smene godisnjih doba, dana i noci, pre i posle podneva. Stajala je, siroma Starost, ispred a ponekada bi virnula u kucu kroz odskrinuta vrata. Jednog dana je videla gospodina Krizu sa gospodjom Srednjih Godina, jednom postovanu gospodu Grip i Bol kako postavljaju figure na sahovsku tablu. Oni su tu bili cele nedelje a Starost nije bila pozvana. Strasno se ljutila Starost! Decembarsko jutro, topla soba, zamagljeni prozori. Iz kuce se cula pesma, nazdravljalo se, vikalo. Gospodja Sreca se sepurila kucom a nekoliko dana posle toga se na vratima, uz odusevljenje svih, pojavio se gospodin Zivot. Svi su ga gledali, osmehivali se, slavili ga. Starost je pokusala da zaviri u nosiljku i vidi sta je to gospodin Zivot doneo pa su svi tako srecni ali ju je Zivot grubo odgurnuo. O, kako je samo gospodja starost poludela. Uletela je u kucu, obisla svaki cosak, obrglila svakog ukucanina, pomerila vreme na satu, ubrzala kalendar. Posledice su bile ocigledne.Tata je postao deda, mama baba a deda pradeda. Svakog narednog jutra, u kuci su se smenjivale gospodje kao nikada do tada. Gospoda su jos bila pijana od slavlja ali se moglo ocekivati da ce cirkulacija gospode uskoro poceti. Starost je pocela da steze! Obavijala je koga je stugla i ukucani su postali toga svesni. Kada bi neko zastao, Starost bi ga nemilosrdno i vesto pogurala dublje, blize sebi. Nije vise mogla gospodja Starost da izdrzi to izopstenje. Samo je zelela drustvo, a niko nikada nije zeleo njeno drustvo ili jeste ali ti su bili retki. Nije joj bilo jasno zasto je tako. Svesna je gospodja Starost sta nosi sa sobom. Smatrala je sebe bitnom, bar jednako bitnom ostalim gospodjama i gospodi. Starost je puna iskustva, znanja, mudrosti pored svojih losih strana. Zar ih nemaju sve Gospodje i Gospoda? Kada se pojavila gospodja Smrt, jednog popodneva, koju gospodja Starost nije cenila jer je donosila sobom suze uglavnom, gospodja Starost postade svesna svoje moci i uticaja. Doduse, tog popodneva opet nije bila u centru paznje, gospodja Smrt je je bila, ali je sada cvrsto verovala da preko svog polozaja u drustvu moze da se konacno sretne sa gospodinom Mladost. Razletela se Starost opet po kuci. Izabrala je musteriju i dala joj jos nekoliko meseci mladosti u kojima ce se Starost spremati za vazan susret. Sela je gospodja Starost za sto, uzela naliv pero i pocela da pise gospodinu Mladost. Obavestila ga je kako bi bilo pozeljno da se vide radi primopredaje jednog klijenta. Vesta je Starost. Nije dozvolila da se u pismu oseti njena strahovita zelja za susretom. Gospodin Mladost se sledeceg meseca pojavio. Starost je zanemela. Nije mogla da izgovori ni rec pa se poce izvinjavati. “oprostite, zbunili ste me! Spremam se za susret sa Vama, evo vec mesec, dva a sad ne znam gde mi je sta, sva sam pogubljena. Boze, senilna sam!”, rece Starost. “Postovana gospodjo, bez zurbe, sve cemo stici, citav zivot je pred nama.”, rece Mladost. Pokusavala je Starost da se urazumi, sredi, smiri. Uspela je nekako na kraju da se pribere ali je tada Mladost poleteo prema vratima, izvinjavajuci se sto odlazi tako brzo, pravdajuci se sastankom sa gospodinom Detinjstvom. Gopodja Starost sede na kauc. Dugo je gledala u pod. Letele su oko nje gospodja Pozar i gospodin Poplava, pokusavajuci da saznaju o cemu je rec. Gospodin Poplava donese casu vode Starosti a gospodja Pozar nalozi vatru u peci. Sedose pored Starosti a ona je samo cutala. “ Vidis, nas elementarne nepogode, losa raspolozenja pa eto i odredjena doba zivota niko ne voli!”, rece gospodin Poplava. “Sto se pre naviknes, lakse ti je!”, na to dodade gospodja Pozar. Gopodja Starost se povukla u jedan cosak kuce i dugo razmisljala. Prekide je gopodja Smrt. “Hajde Starosti, sta se vuces, ima da se radi. Potpisi ovde pa da nosim ovog debelog.”, bahato ponasajuci se, rece Smrt.

1 comment on “doba”

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *