Ako niste pročitali prethodne nastavke romana, vratite se na početak ovim linkom! Ako jeste, nastavite da čitate!
Gledao sam u žuti papirić i na trenutak sam zaboravio sve. Već u sledećem sam se setio Aleksa i Mine. U pičku materinu, da li su se izvukli? Da li su živi? Protrčao sam pored ulaza u tunel i Doma omladine i niz Dositejevu ka Aleksovoj gajbi. Uleteo sam u zgradu i ispred vrata njegovog stana shvatio da ne smem da uplašim tetka Nadicu. Samo joj je još falilo da se, nadam se, bez potrebe nervira zbog Aleksa i Mine. Pozvonio sam pokušavajući da smirim izraz lica i nervozne pokrete ruku.
Otvorila mi je tetka Nadica – Uđi. Još uvek je izgledala zastrašujuće mračno, ali i mirno – očigledno nije čula za dešavanja po gradu.
U stanu nije bilo nikoga sem nje. Osetio sam kako su mi sve dlake na telu naježile od straha. Nikad nisam bio nešto ludo hrabar, da idem da se bijem sa pandurima kad ne moram i slično, ali pošto sam pre nepunih sat vremena video dečka kako nepomično leži u krvi dok ga kerovi šutiruju u glavu i još nekoliko sličnih scena uopšte mi nije bilo svejedno što ne znam gde su Mina i Aleks.
– Zaboravio sam nešto kod Aleksa u sobi tetka Nadice – rekao sam ulazeći u praznu Aleksovu sobu. Tetka Nadica je iz pristojnosti ili verovatno ni ona nema pojma zašto krenula zamnom smoreno gledajući u daljinu. Jebote šta sad? Setio sam se Darkwooda, pa sam otvorio dek na muzičkom stubu, izvukao kasetu i strpao je u gornji džep vijetnamke.
– Doviđenja, istrčao sam u žurbi napolje, da ih tražim po gradu i da Aleksova keva ne provali da još nešto nije ok.
Šta sad, trčao sam uzbrdo Dobračinom.
Na platou je nekoliko studenata prepričavalo večerašnje događaje. Ušao sam u zgradu Filološkog i popeo se uz stepenice nadajući se da ću pronaći ako ne Aleksu i Minu onda makar Ivanu. Na četvrtom spratu, kod katedre za istoriju, naleteo sam na Tamaru, asistentkinju sa Starog veka i Mininu komšinicu iz gornjeg dela Palmotićeve. Gledala je svoju šaku skroz uvijenu u zavoj.
TAMARA
Prijavila se sama Centru za socijalni rad sa 14 godina zbog toga što su joj roditelji stalno svađali. Tužna što nema ni brata ni sestru. Na testiranju u osnovnoj školi ostvarila najbolji rezultat na testu intiligencije koji je psiholog ikada video. Voli crnu boju i sluša Bitlse kad je loše raspoložena. Sa 14 godina je neki dečko pitao da izađu u bioskop. Od tada do danas je startovalo 186 tipova (sa prvim dečkom) ili u proseku 1.4 mesečno. Ipak, ona o tome nikada neće razmišljati.
– Jebote Tamara, jel si dobro. Tukli su te?
– Zamalo. Pala sam na stepeništu kod Brankovog mosta.
– U pičku materinu. Jel si slomila nešto.
– Valjda sam ligamente sjebala. I malo sam se ugruvala. Uvek može i gore.
– Pusti, dobro je. Da li si videla Aleksa i Minu.
– Zar nisu bili sa tobom večeras?
– Ma jesu, ali smo se razdvojili dok smo bežali od pandura. Ne mogu da ih nađem sada.
– Sranje.
– Idem dalje. Ako ih vidiš kaži im da ih tražim po gradu i da ću se za sat vremena vratiti do platoa.
– Ok, ja ću biti ovde, rekla je Tamara pokušavajući levom rukom da skine gumicu sa kovrdžave kose.
– Pusti mene, vratio sam se par koraka unazad gledajući njenu visoku siluetu kako se ocrtava na staklenom zidu Filozofskog fakulteta osenčena noćnim svetlom ispred platoa. Čista romantika. Iako sam već bio sasvim pod Aninom kontrolom nisam mogao da ne primetim koliko je dobro Tamara izgledala čak i u zimskoj odeći. Još smo bili sami na spratu i odmah me je uhvatila za ruku dok sam se borio sa njenom kosom. U kurac, pomislio je racionalni deo mog mozga! Do pre neki dan bih dupe dao za ribu kao što je Tamara, ali sada je situacija bila sasvim promenjena. Ili možda grešim?
Setio sam se profesora Neškovića, kasnije dekana Filološkog, koji je jednog kolegu na ispitu iz filozofije, poštoje pokušavao da vrati pitanja, pitao da li se udvara zauzetim devojkama. Odgovorio je da ne, a on mu je rekao da pogleda devojku koja je sedela pored mene.
– Kolega, da li vam se dopada ova devojka, rekao je Nešković.
Okrenuo se i pogledao kao bulku crvenu koleginicu.
– Dopada mi se!
– Odlično. Koleginice, da li imate mladića?
Pomislio sam da će joj trebati reanimacija za koju sekundu, ali je uspela da promuca – imam.
– Odlično. Kolega da li bi ste se vi udvarali ovoj koleginici koja vam se očigledno sviđa ali je zauzeta.
– Ne, odgovorio je.
– Kolega grešite. Eto, i na Himalaje su se peli, pa se opet penju, zaključio je stari šmeker Nešković.
Možda stvarno grešim, Tamara mi je vodila ruku tako da sam sada stajao iza nje i sa ulice je izgledalo kao da je držim zagrljenu sa leđa. Čekao sam razvoj situacije bez jasnog koncepta, ali su mi se Anino lice i te zelene oči sve jasnije pojavljivale ispred očiju.
O onda je Tamara počela da plače.
– Ne mogu više da izdržim, rekla je tiho jecajući.
– Biće sve ok, rekao sam skroz neubedljivo sve vreme misleći na Aleksa i Minu i Aleksovu kevu i Anu i milion ljudi koji su večeras prebijeni.
– Čvrsto sam je zagrlio držeći je za obe ruke, nadajući se da će ovaj pokret biti iskreniji od mog jeftinog tešenja.
– Da li znaš da kada se zaljubljeni par fotografiše obavezno na slici mora da se vidi kako se drže za ruke.
– Nisam to znao.
– Sad znaš, rekla je i mojim kažiprstom obrisala suzu sa obraza.
– Hoćeš da se prošetamo?
– Misliš da potražimo preostale pandure po gradu, nasmejala se.
– Možda to i nije baš pametna ideja.
Pošto se Tamara malo smirila morao sam u potragu za Aleksom i Minom.
– Znam, osetila je da sam se unervozio, stvarno si pravi prijatelj. Ja ću čekati ovde ako se pojave.
– Hvala ti.
Sledeći deo romana pročitajte ovde 15. marta!
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene dozvole izdavača odnosno Domino Magazina!
