Slikaš, fotografišeš, tebe fotografišu, crtaš murale i osmišljaš nameštaj? Da li ima nešto što ne radiš?

Ne umem da sviram klavir, ustvari ne umem da sviram ni jedan instrument. I još mnoge stvari ne umem.

Kada te pitaju čime se baviš u životu šta kažeš ljudima?

Ne volim to pitanje jer odgovor zvuči glupo. Bavim se nameštajem, crtam, fotografišem i tako to.

Tvoja izložba se otvara 3. marta u KC Grad? Šta ćeš predstaviti?

Izložba je ustvari knjižica sa fotografijama nastalim u Oregonu i Kaliforniji prošlog leta. Bilo mi je interesantno da napravim knjigu mekog poveza, na papiru koji mi se dopada, a poziv da imam izložbu je bio zgodan povod da imam rok i da se nateram da je stvarno napravim.
 
Da li imaš umetničke uzore?

Pa, nemam baš konkretne uzore, ali ima puno ljudi čiji rad jako volim.

Šta misliš o umetnosti danas? Šta te inspiriše?

Danas je sve lako dostupno i uticaji su veliki, a manje smo ih svesni. Meni se to i dopada i ne. Inspiriše me sve, nisam toga ni svesna, ali sve što vidim i osetim, i lepo i ružno, utiče na mene i na to što radim.

A kako je u Srbiji? Da li pronalaziš mlade i kreativne ljude ovde?

Da, pa svuda ima kreativnih ljudi. Sivkasta situacija u Srbiji može to samo još i da pomogne.

Pojavićeš se i na sajmu nameštaja u Milanu? Šta je to što si spremila za prestižni Salone Satellite?

Uuh, nekoliko stvari, tako da sada imam baš puno posla. Pravim stolove i lampe i lustere i stender za odlaganje garderobe.

Na čemu sada radiš?
 
Ovih dana pravim prototipe za sajam u Milanu, a to je dosta težak i spor posao budući da u Srbiji ne postoji ni industrija, ni tržište, ni novac, ni odnos prema tome. Spremala sam i knjigu za izložbu u Kulturnom centru Grad. Radim i ilustracije za novelu jednog italijanskog pisca, i još par stvari. Bas sam umorna. Najsporije ide pletenje lustera, ali mi se i dopada to što u jednom trenutku postaneš nesvestan i pokreta i vremena koje prođe.

A šta ćeš raditi za 5 godina?

Nemam pojma. Bila bih tužna da to znam.